PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: UROŠ NIKOLIĆ
Boško Krstić u svom romanu “Vodolija” napisao je: „Plavo. To nije boja. Nije samo boja. Ima je najviše na svetu: nebo je plavo i mora su plava. Ali kad zagrabiš malo vode u šaku, shvatiš da nije plava. A ni vazduh nije plav, prozračan je kao i voda. Plave boje nema. Ona je naša uobrazilja. To je znak beskraja. Znak ničega. Sve druge boje imaju površinu, a samo je plava nema; nema ni početka ni kraja. Ne možeš je dodirnuti. Sve boje zaustavljaju, a samo plava vodi dalje, u beskraj, u ništa. Pa bila svetla ili tamna, stvarala iluziju dana ili noći, plava je podjednako nestvarna. Plave nema, a nemoguće je svet zamisliti bez nje. Plava je hladna boja. I ne možeš je dodirnuti.“
Plavo u svim tonovima je moja boja. Veliko plavetnilo me je uvek pratilo na svim putevima i idejama koje su mi dolazile sa svih strana. Plavo mekano, nežno, iskreno, moje. Boja koja lako osvaja i zavodi. Putujući svetom, osetila sam potrebu da je zabeležim, da je prezentujem na svoj način kroz izložbu fotografija “Plavo” 2021. godine. Sledeće 2022. tema je „Čitanje plave“ – multimedijalna grupna izložba Jelene Đurić, akademske slikarke, Ivane Martić, akademske slikarke, Milice Grbić Komazec, kostimografkinje, Jelene Janev, skulptorke i moje malenkosti, fotografkinje. Nas pet smo se kroz svoj medij predstavile plavim tonovima.
„Kroz svoju dugu i bogatu istoriju, plava je upisala mnoga, mahom pozitivna, značenja u svoj simbolički kapital. Hladnoća je njena jedina negativna konotacija. U savremenom svetu, plava je politički funkcionalizovana kao boja mira, neutralnosti, umerenosti, ali i političke korektnosti. Ipak u njoj još živi zanos sna i sanjarenja kojim su je romantičari zaogrnuli. Još više, u svojoj poroznoj materijalnosti ona opstaje kao boja nedostižnih visina i daljina, boja kontemplacije, čežnje za onostranošću i melanholije koja je neretko prati“, navodi Silvia Dražić, istoričarka umetnosti, u sagledavanju izložbe „Čitanje plave“.
Izožba je trenutno postavljena u okviru Hyart projekta u hotelu Hyatt Regency u Beogradu.
Tako ja osećam plavu boju, tako joj odajem počast. Na svoj maleni i iskreni način. Plavo kao sve.
Koja je vaša boja? Da li ste se ikada zapitali? Šta dobijate iz tog detalja? Gde vam plovi misao kada se spomene plavo?
Plavo kao sloboda, kao okeani, mora, reke, nebo, snaga, plava zvezda. Mnogi pisci i pesnici su bili opčinjeni ovom bojom i kroz svoja dela voleli su je na svoj način – Mika Antić kroz „Plavi čuperak“, Kišlovski „Tri boje plavo“, odlomak Miloša Crnjanskog: „Beskrajno plavi krug. U njemu zvezda. A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini beskrajan, plavi krug. I, u njemu zvezdu.“ Moćne su reči moćnih umetnika.
Lepo je videti nešto ili sebe u nekoj boji. Lepo je poistovetiti se sa njom. Moj duh je slobodarski, misao jasna, želja za lepim i dobrim, želja za svetlošću kojoj uvek težim. Zagledam se tako u nebo i vidim život, vidim sve ono što nosim u srcu, jasnu sliku sveta, ljudi.
Iznad tog plavog neba sve je moguće, u tom plavom čudesnom svetu sve je iskričavo i poletno. Tako gledam na stvari oko sebe i u sebi. Budite dobri i volite dobro, jer će lepota i dobrota spasiti svet.
