KNJIŽEVNOST I JEZIK KAO SUDBINA

INTERVJU PRIPREMILA: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MAJA HERMAN SEKULIĆ
FOTOGRAFIJE: IMRE SZABO, DUŠAN RELJIN, JELENA MANDIĆ

MAJA HERMAN SEKULIĆ JE PESNIKINJA, ROMANOPISAC, ESEJISTKINJA I PREVODILAC. OBJAVILA JE ZBIRKE PESAMA, ROMANE, KRITIKE, ESEJE, PREVODE KNJIGA SVETSKIH PI­SACA.

MAGISTRIRALA JE NA ODSEKU ZA OPŠTU KNJIŽEVNOST FILOLOŠKOG FAKULTETA UNI­VRZITETA U BEOGRADU. PRVA SRPSKINJA KOJA JE DOKTORIRALA NA UNIVERZITETU PRISTON (SAD). PREDAVALA JE ISTOVREMENO NA PRISTONU I RATGERS UNIVERZITETU I BILA GOST-PREDAVAČ NA HARVARDU, KOLUMBIJI, AJOVI I DRUGIM UNIVERZITETIMA. ČLAN JE UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA SRBIJE, SRPSKOG KNJIŽEVNOG DRUŠTVA, SRPSKOG I AMERIČKOG PEN-A I AKADEMIJE AMERIČKIH PESNIKA. PROGLAŠENA JE OD DVE SVET­SKE KNJIŽEVNE ORGANIZACIJE ZA AMBASADORA KULTURE, HUMANOSTI I DOBRE VOLJE U SRBIJI I SVETU, NOSI JEDINSTVENU TITULU GLOBALNE IKONE POEZIJE.

U JUNU 2023. U NAPULJU, SVEČANO JOJ JE URUČENA VELIKA NAGRADA „DEVET MUZA” ZA IZVRSNOST U SVETSKOJ KNJIŽEVNOSTI. OVA INTERNACIONALNA NAGRADA SE DODE­LJUJE POZNATIM LIČNOSTIMA IZ SVETA UMETNOSTI, KULTURE I MEDIJA.

U NOVOM, KAPITALNOM IZDANJU „ŽENE NA TLU SRBIJE OD PRAISTORIJE DO SAVREME­NOG DOBA”, MAJA HERMAN SEKULIĆ JE UVRŠTENA MEĐU 10 NAJUTICAJNIJIH ŽENA U KNJIŽEVNOSTI OD JEFIMIJE DO DANAS.

ŽIVI NA RELACIJI BEOGRAD-NJUJORK.

RADILI STE DOKTORAT O DŽOJSU, DŽOJSOVAC STE NA JEDAN NAČIN. ŠTA VAM JE DŽOJS DONEO U VA­ŠEM SPISATELJSKOM RADU?

Za mene je Džojs veoma značajan pisac. Prvi put sam ga čitala sa 16 godina, kada pola nisam razumela, ali nešto je ostalo od tog čitanja. Onda sam imala priliku da radim sa Voltonom Litsom, mojim mentorom sa Prinstona, koji je jedan od glavnih poznavalaca modernizma i samog Džoj­sa i jedan od pet urednika prvog kritičkog izdanja Uliksa, tako da sam prvi čovek na svetu koji je pisao po kritičkom izdanju Uliksa jer sam ima­la sreće da mi ga moj mentor, čuveni teoretičar i profesor, donosi u šipovima. Značaj toga ćete shvatiti ako znate da je Džojs imao velike neprili­ke sa Uliksom, mislili su da je to suviše lascivan tekst i mnogi su odbijali da ga štampaju. Na kraju je knjiga štampana u Parizu i svi slovoslagači, koji nisu uopšte znali engleski jezik, napravili su strahovito mnogo grešaka i mi smo čitali knjigu u prevodima sa svim tim greškama, a neki od nas i u originalu. Verovatno iz tih razloga, pošto sam sve radila u originalu i imala to kritičko iz­danje, ja sam ne na neki način nego na svaki način – Džojsovac. I kao što su rekli u akadem­skim krugovima, verovatno sam postala jedan od najvećih stručnjaka za Džojsa u ovom delu Evrope. Međutim, bili su šokirani kada sam im rekla da se moja katedra za svetsku književnost u Beogradu nije setila da me pozove da održim bar jedno predavanje, jer se kod nas često de­šava da se ne iskorišćava ono što bi moglo da nas unapredi! Da se vratimo na Džojsa – ne vi­dim baš direktan njegov uticaj na mene, ali sam čitajući ga dobila najviše kriterijume koje čovek može da ima u književnosti i to je možda i moja prednost, a možda i problem, jer mi je teško da se posle takvih dela, koje sam dubinski ili kako se to kaže izbliza čitala, bavim nekim šund tek­stovima koje kod nas imaju veliku popularnost.

PRVA STE I JEDINA SRPKINJA KOJA JE DOKTORIRALA NA AMERIČKOM UNIVERZITETU U PRISTONU. RU­DARSKI POSAO ILI VAM JE IŠLO LAKO?

Prinston je već desetak godina uzastopno naj­bolji univerzitet u Americi u Ivy league, gde su najstariji univerziteti i uvek je trka između Har­varda, Jela i Prinstona. To je velika privilegija, ali i veliki teret jer ste u strašnoj konkurenciji. Kada sam radila doktorat 80-ih, tada su se radili pravi doktorati i to jeste rudarski posao. Bila sam na komparativnoj književnosti i to je non-stop istra­živanje gde smo se svi koji smo radili doktorate iz raznoraznih oblasti sastajali u ponoć u baru koji smo zvali De-Basement, pošto je bio u po­drumu, a istovremeno je bio toliko loš, kao i vina koja su se služila u plastičnim flašama. Tu smo dolazili posle ponoći, jer je biblioteka radila do ponoći. Sećam se da kada sam dolazila da vidim majku u Beogradu pet godina ni o čemu drugom nisam ni uspevala da govorim sem o svom dok­toratu. Lepo ste to rekli, bio je to rudarski posao.

KAKO JE MISLITI I PISATI NA DVA JEZIKA? MADA UGLAVNOM PIŠETE NA SRPSKOM JEZIKU.

Verovatno zbog toga možete na prste jedne ruke da izbrojite pisce koji mogu da pišu na dva jezi­ka i to je bila jedna od važnih zajedničkih tema sa mojim velikim prijateljem, pokojnim Nobelov­cem i velikim rusko-američkim pesnikom, Josi­fom Brodskim. On je isto imao taj problem. On je kao i ja vrlo lako pisao eseje na engleskom, dok je poeziju pokušavao i uspevao kao i ja. Nekad mi neka pesma prosto izađe na engleskom, ali uglavnom pišem na srpskom, jer je to ipak moj maternji jezik. Sa druge strane, koliko je to teret toliko je i privilegija i neka vrsta samodiscipline. Tu se sada pozivam na ono što znam o Semju­elu Beketu koji je namerno pisao na francuskom zato što je smatrao dve stvari – prvo, da je Džojs uništio engleski jezik, pa je posle njega teško pisati na engleskom; a drugo, francuski je kod Beketa izazvao samodisciplinu, što je vrlo važno kod pisanja. Kada pišete na stranom jeziku koga zaista dobro poznajete (ja sam od četvrte godine učila engleski, a on je bio i prvi jezik koji sam na­učila da pišem, tek sam sa šest godina naučila da pišem srpski), morate duboko da razmislite o svakoj reči, i o konstrukciji, i o značenju. Kada pišete na svom maternjem jeziku, vi ste ležer­ni, tako da je to velika prednost i zato mislim da je jedini koji je stvarno uspeo u tome Vladimir Nabokov, koji je kao stilista postao uzor jednoj generaciji najvećih američkih književnika. Zato meni nije mnogo teško da pišem prozu i eseje na engleskom jeziku. Ja sam do desete godine odlično znala engleski, ali sam mislila da sam ga zaboravila, međutim to negde sve ostaje.

KAKO SE ODLUČUJETE ZA TEMAT O KOJEM ĆETE PI­SATI?

To može da bude bilo šta, može da bude neka reč, scena, slika, ali isto tako desilo mi se više puta u poslednje vreme da na neki način teme biraju mene, recimo moja poslednja knjiga, ro­man o Mileni Pavlović Barili. Nisam ni sanjala da o tome pišem, ali desilo se da su me kontaktira­li iz fondacije Barili smatrajući da bih bila prava osoba da je na neki način lansiram, što sam do­nekle i uspela i onda sam počela da spoznajem neke čudne koincidencije i paralele. Na primer, nekih mesec dana pre nego što mi je naručena knjiga, preselila sam se u istu ulicu preko puta njene kuće koju sam mogla da vidim sa svog 20 sprata i da prolazim na istom ćošku, na istom prelazu, svaki dan pedeset puta. Zatim otkrivam da je moj deda, koji je bio čuveni slikar Minhen­ske škole, studirao tamo i pobegao u Pariz otpri­like iz istih razloga iz kojih je i Milena. Sećam se činjenice kada sam se preselila tu, još ne znajući da ću da pišem knjigu, da sam imala sam čast da izađem u knjizi Naggrada doprinela je i sama pandemija – odjednom su sve biblioteke i muzeji bili zatvoreni i ja sam došla do ponovnog zaključ­ka da u Njujorku uopšte nema ništa o Tesli, sem tog jednog kutka i jedne uličice, dela ulice koja se zove Nikola Tesla, ali da je on svuda oko nas. Kada sam išla u muzej grada Njujorka, gde je on živeo i stvarao 60 godina, nisam našla ni jedan podatak, sem da je Tomas Alva Edison organi­zovao takmičanje koga će maltene pre da ubije struja i izazvao je smrt slona želeći da dokaže da je Teslina struja smrtonosna, a njegova sigur­na i bezbedna. Moja knjiga je nešto što nisam ni sanjala da ću pisati i onda sam dobila inspiraciju jer je zadatak kongresa o Tesli bio da na neki način pokušamo da približimo Teslu srednjoš­kolcima kroz neki priručnik za američke srednje škole u kojima on nije prisutan. Htela sam da na­pišem pristupačnu knjigu za srednjoškolce, ali i za nas koji nismo ni fizičari, ni elektrotehničari, ni elektroinženjeri i tako je to i pisano bez ne­kih velikih književnih pretenzija nego da bude jasno i zasnovano na činjenicama, što mi je bilo veoma važno. Zamolila sam dugogodišnjeg di­rektora Teslinog muzeja da mi bude savetnik jer je jedan od mojih ciljeva bio da se knjiga bazira isključivo na činjenicama, da napišem pitak tekst i o ličnosti Nikole Tesle i o njegovim ogromnim dostignućima koji su stvarno bliži 21. veku, jer on jeste otac 21. veka mada je živeo u 19. i 20. veku, a glavne pronalaske napravio u 19. veku.

U JUNU, U PRELEPOM AMBIJENTU NAPULJSKOG ISTORIJSKOG POZORIŠTA DIANA, SVEČANO VAM JE URUČENA VELIKA NAGRADA „DEVET MUZA” ZA IZ­VRSNOST U SVETSKOJ KNJIŽEVNOSTI. OVA INTERNA­CIONALNA NAGRADA SE DODELJUJE POZNATIM LIČ­NOSTIMA IZ SVETA UMETNOSTI, KULTURE I MEDIJA. KAKAV JE UTISAK?

To je zaista bila velika čast, jer je od strana­ca nagrada dodeljena meni i multimedijalnom španskom umetniku, Huanu Barselu. Dodeljene su još neke nagrade poznatim imenima italijan­ske kulturne scene iz raznih oblasti i sve je bilo propraćeno božanstvenim napolitanskim pesma­ma, operskim arijama, performansima. Moram i da se pohvalim da sam i od Udruženja književ­nika Srbije dobila nagradu za životno delo, kao i u Indiji.

ŠTA BISTE PORUČILI MLADIM PISCIMA KOJI SU TEK UZELI PERO/TASTATURU U RUKE?

Sve što napišete ostavite da se malo ohladi i onda redigujte i redigujte i budite sami svoj kriti­čar, to je najvažnije. Ono što vidim da se na druš­tvenim mrežama dešava, na Fejsbuku posebno, jeste da se svako samoproglašava pesnikom i iz prve ruke objavljuje, čak i na jezicima koje uop­šte ne poznaje, kao na primer na engleskom, u Gugl prevodu, a jedva ima neko srednjoškolsko znanje i to se onda i nagrađuje i hvali među pra­tiocima. Ako želite da budete ozbiljan pesnik ili pisac, morate da budete jako kritični prema sebi i da pustite da to malo odstoji. Mnogo čitajte jer je to najbolja škola i objavite – nemojte da čuvate u fioci, jer kako kažu – možda su najbolji romani na svetu u nekoj fioci, ali za njih niko ne zna.

TEMA JULSKO-AVGUSTOVSKOG IZDANJA RYL MA­GAZINA NOSI NAZIV „VELIKO PLAVETNILO“. NA ŠTA VAS ASOCIRA OVAJ NAZIV I GDE VAS POVLAČI PLA­VO? U KAKVE DUBINE I OSEĆAJE?

Nebo i more. I okean na kome sam provela dosta vremena, koji je surov i nije toliko plav. Moj glavni element je voda. Plivač sam i to je za mene zen. Voda je moj zen.