PIŠE: PRIM. DR ANĐELKA KOLAREVIĆ, PSIHIJATAR
FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ
Osoba sve manje ulaže u stvarne odnose i iskustva, a sve više živi u fantazijama koje služe da izbegne frustracije, gubitke ili konflikte. Tada ponekad i sebi i drugima deluje kao da je sa druge planete. Radi i živi drugačije, prati neke svoje potrebe koje na prvi pogled izgledaju čudno. A ne mora da znači.
Kada se zdravo povučemo u svoj mikrosvet, ne gubimo kontakt sa realnošću. I dalje znamo ko smo, gde smo i šta se dešava oko nas. Samo privremeno prebacujemo pažnju sa spoljašnjeg na unutrašnje iskustvo. Nismo ni u potpuno paralelnom svetu, niti samo u „surovoj“ spoljašnjoj realnosti, već u nečemu između.
Zdravo povlačenje je kao kada čovek ode u svoju radnu sobu da razmisli, napiše nešto, sabere utiske i potom se vrati među ljude. Patološko povlačenje nastaje kada više ne želi da izađe iz te sobe.
Psihodinamski gledano, cilj nije da biramo između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Psihičko zdravlje podrazumeva sposobnost da se slobodno krećemo između njih. Što je čovek zreliji, to može dublje da uroni u svoj unutrašnji svet, a da pritom ne izgubi oslonac u realnosti. To je prostor za razmišljanje, emocionalnu obradu i obnovu psihičke energije.
Winnicott, psihoanalitičar, to naziva prelaznim prostorom – psihičkim prostorom između unutrašnje i spoljašnje stvarnosti. To je prostor u kome sanjarimo, maštamo, stvaramo, molimo se, čitamo knjige, uživamo u umetnosti ili razmišljamo o sebi. Znamo da smo u realnosti, ali istovremeno koristimo bogatstvo svog unutrašnjeg sveta.
Zanimljivo je da bi Winnicott rekao da upravo u tom međuprostoru nastaju najvrednije ljudske stvari: kreativnost, kultura, umetnost, religioznost, igra, ljubav i sposobnost da pronađemo lični smisao života. To nije paralelni svet, već najživlji deo naše psihičke realnosti.
Povlačenje nije uvek znak patologije.
U svakodnevnom govoru često se pretpostavlja da je povlačenje nešto loše. Psihodinamski gledano, sposobnost da osoba povremeno napusti spoljašnje zahteve i okrene se svom unutrašnjem svetu predstavlja važnu funkciju ega.
Unutrašnji svet može biti mesto psihičke regeneracije.
Kreativnost nastaje u prostoru povlačenja.
Mnogi umetnici, naučnici i mislioci stvaraju upravo u trenucima privremenog udaljavanja od spoljašnjeg sveta. U psihodinamskom smislu, mašta i kreativnost razvijaju se u prelaznom prostoru između unutrašnje i spoljašnje realnosti.
Zdravo povlačenje nije prekid kontakta.
Ključna razlika između zdravog i patološkog povlačenja jeste mogućnost povratka. Osoba se privremeno povlači radi obnove, ali ostaje emocionalno dostupna i sposobna za odnose. Patološko povlačenje služi izbegavanju konflikata, bliskosti ili frustracija.
Savremeni život često zahteva prilagođavanje različitim ulogama. Povlačenje u sopstveni mikrosvet može predstavljati povratak autentičnom delu sebe — mestu gde osoba može da oslušne sopstvene potrebe, želje i osećanja bez spoljašnjih pritisaka.
Kada se povučemo iz stalne akcije, dobijamo mogućnost da razmišljamo o sopstvenim mislima i osećanjima. To jača kapacitet za mentalizaciju — razumevanje sebe i drugih kao bića sa unutrašnjim svetom.
Unutrašnji svet treba da bude utočište, a ne prebivalište.
Baš kao što je telu potreban odmor, psihi je potrebno vreme u kome nije stalno usmerena na spoljašnje podražaje. Povlačenje omogućava integraciju iskustava, preradu emocija i ponovno uspostavljanje unutrašnje ravnoteže. Psihoanalitičari smatraju da je sposobnost da budemo sami jedan od znakova emocionalne zrelosti. Paradoksalno, osoba može biti sama, a da se ne oseća usamljeno, jer u sebi nosi iskustvo pouzdanih unutrašnjih objekata i odnosa.
Možemo živeti u više dimenzija, ali svaka od njih treba da nam omogući da prihvatimo svakodnevicu, ali i da je oplemenimo bogatstvom i kreativnošću koje smo stekli u svom ličnom prostoru.
Deliti sebe znači deliti ne samo materijalno, već i duhovno i kreativno. Tako svet postaje lepše mesto.
