PIŠE: IGOR MAKSIMOVIĆ
Postoje ljudi koji uđu u prostoriju i sve postane lakše.
I oni drugi, posle kojih ostane umor, iako nisu rekli mnogo.
Možda se zato, ljudi nikada nisu prepoznavali po licu, već po energiji. Po onome što probude u nama. Po osećaju koji ostane kada odu.
Godinama mislimo da pripadamo istom svetu samo zato što živimo u istom gradu, govorimo isti jezik ili sedimo za istim stolom. A onda sretnemo nekoga ko razume naše tišine bolje nego mnogi naše reči. Nekoga uz koga ne moramo da objašnjavamo zašto se povlačimo kada nas boli, zašto ćutimo kada nam je najteže ili zašto se smejemo glasno onda kada nam nije do smeha.
Tada shvatimo — ne dolazimo svi iz istog svemira.
Neki ljudi su sazvežđa mira. Pored njih srce uspori i misli se utišaju. Njihova prisutnost nije glasna, ali leči. Oni ne traže pažnju, ne hrane ego i ne dokazuju svoju vrednost. Oni jednostavno postoje, a to je dovoljno da se osetimo sigurno.
A postoje i oni drugi. Ljudi meteori. Bljesnu, fasciniraju, zapale nebo i nestanu. Ostave trag, pometnju i pitanja bez odgovora. Nekada ih dugo zovemo ljubavlju samo zato što su bili intenzivni. A intenzitet nikada nije bio isto što i bliskost.
S godinama naučimo da ne može svako da razume naš univerzum. I ne treba.
Neki ljudi će pokušavati da nas smanje kako bi nas lakše uklopili u svoj svet. Da utišaju naše snove, našu emociju, našu slobodu. Jer sve što je drugačije često plaši one koji nikada nisu izašli iz sopstvenih granica.
Zato odraslost možda i jeste trenutak kada prestanemo da objašnjavamo sebe ljudima koji nas uporno gledaju pogrešnim očima.
Ne pripadamo svima.
I ne pripada svako nama.
Postoje oni retki ljudi koji nas prepoznaju odmah. Kao da smo se nekada davno već sreli. Kao da duše imaju svoje tajne mape i nepogrešivo pronalaze poznate energije čak i u potpuno nepoznatim životima.
To su ljudi uz koje ne glumimo snagu kada smo slabi.
Ne dokazujemo vrednost kada smo nesigurni.
Ne skrivamo emocije da ne bismo bili „previše“.
Pored njih postajemo ono što jesmo.
Možda pitanje nikada nije bilo: „Iz kog si ti svemira?“
Možda je pravo pitanje:
Kome uopšte dozvoljavaš da priđe tvom?
