SJAJ KAO POKLON VIŠEG UMA

PIŠE: PRIM. DR ANĐELKA KOLAREVIĆ, PSIHIJATAR I PSIHOTERAPEUT

Ponekad se čovek osami, okrene dušu od svih. Od sveta, drugih. A nekad i od sebe samog. Radi nešto u samoći i miru, naizgled pokunjen, naiz­gled tmuran, beživotan. A u sebi je pun života, radosti, ali to ne vidimo, jer mu ne zagledamo oči, jer ga se često plašimo.

Ima ljudi veselih, pričljivih, šaljivih, ne drži ih mes­to, kao da skakuću dok hodaju, ali kada im po­gledaš u oči, ne vidiš ništa. Čak ni prazninu ne možeš da im otkriješ, jer su u nju zakopali svoju duboku čamotinju.

Od ovog prvog ljudi se sklanjaju, žulja ih svaki njegov pokret, svaka njegova reč im izgleda kao zadatak kojem nisu dorasli i beže.

Od ovih drugih, neki uzimaju sve. Vreme pona­jviše, jer im oni njihovo isprazno vreme popunja­vaju svojom prazninom.

Često se ljudi doživljavaju pogrešno, po uveren­jima, predrasudama, pretpostavkama ili kleveta­ma.

Ali ljudi koji nose tu radost u sebi, taj sjaj u očima, ne moraju biti nužno ni prihvaćeni niti voljeni.

Ali oni ne mogu biti ni slomljeni.

Ljudi sa sjajem u očima za neke ljude ili neke sre­dine nose “previše” ili premalo “energije” u zavis­nosti od sredine u kojoj žive.

Najčešće nose ideje koje još nisu otkrili, jer su te njihove slike još u u budućnosti , daleko ispred našeg poimanja svesnosti i potrebno je vreme da se njihove zamisli dovuku u sadašnjost.

Ljudi sa sjajem u očima imaju viziju skoro svega, pre svih znaju rešenja, pre svakog znaju odgov­or, ali uglavnom ćute o tome dok ne dođe tačno njihovo vreme. Ono vreme čuda. Do tada je sjaj samo poklon višeg uma, jer onaj koji ga je dobio još nije počeo ni da stvara.

Da bi ga stvorio, potrebno je i da sjaj prožme celu dušu onog koji stvara, da sam doživi zahvalnost kroz ljubav prema poklonu, treba da oseti sna­gu da iznese svoju ideju među ljude. Sa merom duha, sa umilnom snagom i bez pravdanja.

”Ukoliko je čovek duhovniji, utoliko manje navodi opravdanja u ovom životu. On je dužan da ispolji trpljenje, da podnosi nepravdu, pa čak i da istrpi izrugivanje od strane drugih. Krivo deblo (tj. sa­movoljan čovek) koji je daleko od Boga, ima i na hiljade opravdanja”, veli Starac Pajsije Svetogo­rac.

Tako i ljudi sa sjajem u očima su oni koji nam daju velika umetnička ili revolucionarna dela, ali malo pričaju o njima, nastavljaju sa svojim vizijama i ne ponose se mnogo. Samo toliko da se označe za posrednika između Boga i tela, između Duha i Duše. A sve ih spaja Srce kao sedište Uma koji pusti Razum da se ostvari kroz veliko, a naizgled malo delo, na napredak ljudski.

Ljudski napredak ne dolazi bez ovih ljudi. Ljudske slobode nema bez ovih ljudi, jer oni stvaraju lepo­tu života u ljubavi i slobodi…

Tako je Arapin, divni pesnik, ugledavši Bogorodi­cu Ljevišku, napisao: „Zenica oka tvoga, gnezdo je lepote tvoje, jer ona rodi najveće Čudo!“