PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: NEBOJŠA KRŠI, BORIS KRAGULJA, TADIJA JOSIPOVIĆ
U čarobnoj, skoro letnjoj atmosferi hotela Radisson Collection Old Mill u Beogradu razgovaram sa umetnicima iz razlilčitih oblasti. Pokušavam da otkrijem slične senzibilitete koji ih vode kroz stvaranje i živote koji žive. Jedno je sigurno — autentični i svoji, slobodni i kreativni, oni žive život satkan od umetnosti, intuicije i unutrašnje potrebe da u svetu ostave trag. Svako od njih nosi sopstveni univerzum ideja, emocija i tišina iz kojih nastaju dela koja pomeraju granice svakodnevice.
U njihovim pričama nema pretvaranja — samo iskrenost, strast i hrabrost da ostanu verni sebi, čak i onda kada je to najteže.
Nebojša Kršić — njegova priča sa kamerom počela je sasvim rano, kada je sa svega dvadesetak godina shvatio da je svet kroz objektiv mnogo lepši i magičniji. Danas, kao fotograf, videograf i video producent sa sedištem u Beogradu, u ovom poslu pronalazi prostor u kom napredna tehnologija i čista kreativnost tesno sarađuju. Značajan deo njegovog puta oblikovale su dve godine provedene na američkom tlu, gde je brusio svoju estetiku i učio kako da vizuelne priče podigne na viši nivo. Kao kompletan autor, podjednako uživa u stvaranju dinamičnih muzičkih spotova i visoko profesionalnih korporativnih formata koji imaju dušu. Ipak, njegova posebna ljubav su portreti kroz koje se trudi da ogoli i proslavi autentičan karakter svakog čoveka. Bilo da fotografiše tople porodične trenutke, poslovne ljude koji mu poklanjaju poverenje ili poznata lica sa javne scene, cilj mi je uvek isti. Kroz svaki domaći i internacionalni projekat ne želi samo da postigne tehničku perfekciju, već i da dotakne srce posmatrača. Veruje da tehnologija vredi isključivo onda kada je stavimo u službu prenošenja čiste, iskrene emocije. Iza svakog njegovog kadra stoji neprospavana noć, ali i neizmerna zahvalnost što može da živi svoju najveću strast.
Boris Kraguljac je prepoznatljiv vokalni solista, tenor specifične boje glasa i umetnik, rođen 26. juna 1977. godine u Sarajevu, gradu koji je postavio neuništive temelje njegove velike ljubavi prema pop-rok muzici. Svoj muzički put i autentični izraz gradio je decenijama kroz bogato koncertno iskustvo širom regiona bivše Jugoslavije, donoseći na scenu jedinstvenu energiju, harizmu i duboku emotivnost. Široj javnosti postaje poznat kao upečatljiv učesnik i polufinalista popularnog televizijskog šou-programa „Nikad nije kasno“ 2021/2022. godine u okviru Grand produkcije, u kom je svojim maestralnim izvođenjima ex-Yu rok klasika osvojio srca publike i stručnog žirija. Ključni deo njegove karijere vezan je za kultno muzičko nasleđe grupe Bijelo dugme, te je još 2014. godine osnovao uspešni beogradski sastav „Kad bi bili Bijelo dugme“ (Tribute Bijelo dugme). Poseban pečat i stabilnost ovom regionalnom projektu, kao i popularnom sastavu „Reset bend“ sa kojim danas nastupa na velikim proslavama i u prestižnim klubovima, daje činjenica da ih Boris uspešno vodi zajedno sa svojim kumom Milošem i Ljiljanom Jovanović, donoseći prepoznatljivu, porodičnu energiju u oba benda. Sa ovim uigranim timom, Boris iza sebe ima preko stotinu uspešnih koncerata na velikim festivalima i manifestacijama, gde sa ponosom izvodi numere koje su obeležile generacije, verno donoseći zahtevne vokalne deonice legendarnih pevača poput Tife, Bebeka i Alena Islamovića.
Tadija Josipović rođen je 7. juna 2004. godine u Beogradu. Trenutno je student treće godine glume na Fakultetu savremenih umetnosti, igra dve predstave i snima razne projekte. Kao mlad je pokazao interesovanje za umetnost, ali tada se oslanjao na veštine crtanja i slikanja, te je upisao „Školu za dizajn“. Osvojio je nekoliko nagrada u oblasti likovne umetnosti i kad je gotovo bio siguran da će se baviti vajarstvom, odlučio je da se oproba u glumi. Tadija nije samo student glume, on piše drame i kratke filmove koje i režira, pa je stigao i da bude na par festivala u Beogradu.
Da li se umetnik rađa ili postaje? I šta je kod tebe presudilo da budeš u svetu umetnosti?
Nebojša: Verujem da se svi rađamo sa iskrom radoznalosti i nekim darom, ali se umetnik zapravo postaje kroz sate rada, disciplinu i veliku ljubav. Kod mene je presudila ta čarobna unutrašnja potreba da spojim nespojivo — s jedne strane hladnu, naprednu tehnologiju, a sa druge toplu, čistu kreativnost. Kada sam sa dvadeset godina shvatio da kamera može da oživi ljudsku emociju i sačuva je od zaborava, znao sam da je to moj jedini put. Tehnika je tu samo alat, a estetika i duša su ono što stvara magiju. Taj predivni osećaj da stvaram nešto trajno i vizuelno moćno drži me u svetu umetnosti i danas.
Boris: Verujem da se čovek rađa sa tom iskrom, ali umetnik se postaje kroz rad i životno iskustvo. Kod mene je presudila čista, iskonska potreba da izrazim ono što nosim u sebi. Kada imate tenor, glas koji nosi svetlost i čistu emociju, muzika postane tvoj vazduh. Ona je za mene ljubav u najčistijem obliku. Nisam mogao da pobegnem od tog poziva, niti sam ikada želeo. Ona je izabrala mene pre nego što sam ja izabrao nju.
Tadija: Po meni, umetnik se rađa jer svi ljudi su umetnici. Iz svakoga od nas može izaći nešto neverovatno u svakom trenutku! Uvežbavanje toga da ispoljimo umetnost je samo put ka profesionalnom stvaralaštvu, ali bez publike delo ne postoji ni u jednoj vrsti umetnosti.
Koliko je važno ostati veran sebi u svetu velikih očekivanja?
Nebojša: Ostati veran sebi je jedini način da istinski traješ i sačuvaš mir, jer ljudi nepogrešivo osećaju kada u vašem radu nema iskrenosti. Živimo u vremenu brzih trendova i lakih vizuelnih rešenja, ali ako stalno juriš tuđi ukus, vrlo brzo izgubiš sebe. Moje iskustvo rada u Americi pokazalo mi je koliko je tržište surovo, ali me je i naučilo da na kraju prolazi samo ono što nosi tvoj autentični pečat. Uvek se trudim da saslušam klijente i ispunim njihove poslovne zahteve, ali vizuelni potpis i emocija moraju ostati moji. Kompromis možete napraviti oko tehničkih sitnica na setu, ali nikada oko sopstvene umetničke vizije.
Boris: To je jedini način da opstaneš, i u umetnosti i u životu. Živimo u vremenu kada se stalno traže brza rešenja i površne emocije. Onog trenutka kada prodaš svoj unutrašnji mir zarad tuđih očekivanja, izgubio si sebe. Za mene vernost sebi znači da moj glas i moja muzika uvek nose moju stvarnu težinu. Sve radim bez glume i bez kompromisa.
Tadija: Neophodno je imati nešto svoje, neki ritual ili mesto da bismo ostali ono što jesmo. Civilizaciju smo stvorili da bi nas spojila, ona to i radi, ali to treba koristiti pametno. Ako čovek ne zna ko je — čemu onda teži?
Šta vas najviše pokreće u poslu — ambicija, emocija ili radoznalost?
Nebojša: Iako su sve tri komponente sastavni deo mog rada, moje glavno pogonsko gorivo je uvek radoznalost, jer je ona koren svake čarolije. Moje unutrašnje dete stalno želi da istražuje, testira nove tehnologije i vidi kako se tehnika može staviti u službu neke nove ljudske priče. Naravno, ambicija je tu kao vetar u leđa koji me gura van zone komfora, baš kao što je to bio odlazak na rad u Ameriku. Ipak, bez emocije prema ljudima koje fotografišem i svetu koji me okružuje, svaka ambicija bi bila prazna i hladna. Najveća sreća je onaj trenutak kada kroz kameru uhvatim delić nečije duše koji pokrene i mene i publiku.
Boris: Bez sumnje — čista emocija. Ambicija je dobra za disciplinu, radoznalost te drži budnim, ali emocija stvara pravu stvar. Ja sam čovek koji sve radi celim srcem i duboko proživljavam svaki trenutak. Kada pevam, ljudima dajem deo svoje duše na dlanu. Ako nema te stvarne, ogoljene emocije između mene i publike, onda je sve samo tehnika. Umetnost to ne trpi.
Tadija: Mene u poslu pokreće publika. Svi imamo ambicije, ljubav ili mržnju prema poslu kojim se bavimo, a treba priznati i da smo radoznali po prirodi. Međutim, to su sve nijanse u mom poslu jer se bavim glumom — ako publika nije zadovoljna, gubim i ambiciju i radoznalost, a emocije će biti negativne.
Koliko je hrabrosti potrebno da čovek bude svoj pred publikom?
Nebojša: Potrebno je zaista mnogo hrabrosti, jer biti svoj znači svesno se izložiti i prihvatiti rizik da se tvoj rad neće dopasti baš svima. Kao fotograf i video producent, ne eksponiram se direktno na sceni, ali kroz svaki portret ili video ja zapravo pokazujem kako osećam svet. Najveća hrabrost u ovom modernom, digitalnom dobu jeste odupreti se potrebi da kopiraš ono što je trenutno popularno. To je lekcija koju sam naučio još na početku karijere. Publika najviše ceni kada iza tehničke perfekcije prepozna tvoju iskrenost. Kada pobediš taj strah od tuđeg ocenjivanja, tvoj rad dobija pravu težinu i dubinu.
Boris: Potrebna je ogromna, gotovo ludačka hrabrost. Izaći na binu znači skinuti sav oklop i reći: „Evo, ovo sam ja, stvaran i ranjiv.“ Publika nepogrešivo oseća laž i površnost. Hrabrost nije odsustvo straha, već odluka da staneš pred ljude i doneseš im istinu. Kada pobediš taj unutrašnji nemir, bina postaje prostor apsolutne slobode.
Tadija: Svoj pred publikom? Hvala bogu, u glumi je poenta glumiti i biti neko drugi, jer biti svoj je možda najstrašnija stvar na svetu. Šalu na stranu, potrebno je mnogo hrabrosti jer ono što smo zapravo pokazujemo samo jako bliskima.
Kako izgleda vaš unutrašnji svet kada nema publike i reflektora?
Nebojša: Kada se ugase reflektori i nastupi tišina, moj unutrašnji svet postaje mirna kreativna laboratorija u kojoj mašta slobodno teče. To su oni moji čuveni sitni sati provedeni u montaži, kada u miru slažem kadrove muzičkih spotova ili korporativnih videa, tražeći savršen ritam i emociju. Van seta sam zapravo tihi analitičar koji uživa u istraživanju novih softvera i planiranju sledećih vizuelnih eksperimenata. Taj prostor bez pritiska javnosti služi mi da napunim baterije i da se kroz igru ponovo povežem sa sobom. Svoj mir i reset nalazim i u prirodi odlazeći na planinarenja ili jednostavno na obalu reke. Isti taj mir mi je potreban kako bih kasnije stvarao i delovao iz njega, jer bez toga ne bi bilo ni energije koju ljudi vide u mojim radovima.
Boris: Moj svet van scene je prostor tišine, sabiranja i jasnih kontrasta. Između svetla reflektora i aplauza, ja sam čovek koji ceni jednostavne, radne i opipljive stvari. Ta dinamika — između visoke umetnosti i svakodnevne, muške borbe i rada — daje mi potreban balans. Kada se ugase reflektori, ja sam u svom miru, sa svojim mislima. Tu preispitujem sve što sam proživeo i skupljam snagu za dalje.
Tadija: Kada nema reflektora, analiziram delo, razmišljam o liku kog spremam… Kod mene nema odmora.
Tema junskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Iz kojeg si ti svemira?“. Iz kojeg ste vi? Kako izgleda vaš mikrokosmos?
Nebojša: Dolazim iz svemira u kojem matematika i poezija, odnosno visoka tehnologija i čista emocija, žive u savršenoj ljubavi i skladu. Moj mikrokosmos je prostor iza objektiva i ispred montažnog ekrana. To je mesto gde tehnika i oprema postaju alat za stvaranje neke nove priče i neke nove emocije. U tom svom svetu hvatam neuhvatljive trenutke kroz portrete, trudeći se da i porodičnim pričama i zvezdama sa javne scene podarim njihov lični vizuelni univerzum. Beograd je moja stalna i neiscrpna inspiracija, ali su američko iskustvo i rani počeci raširili granice tog mog kosmosa. To je dinamičan, topao i tehnološki napredan prostor koji stalno pulsira u ritmu dobre muzike i filmskih kadrova.
Boris: U mom svetu nema mesta za polovične odnose, mrvice pažnje i kalkulacije. Ili se daješ ceo, ili se ne daješ uopšte. Moj prostor je satkan od moćnih tenorskih tonova, dugih drumova i stvarne bliskosti. To je svet u kojem caruju umetnički nemir, iskrenost prema sebi i večita težnja da kroz lepotu zvuka ostavim trajan trag.
Tadija: Moj mikrokosmos su moji dragi ljudi, neke neispričane fantazije i mnogo detalja na koje se ne obraća pažnja dok neprestano jurimo za nečim novim. Zastati i osvrnuti se na ljude oko sebe je nešto najvrednije što možemo učiniti za nas i za druge. Kad god se mozak i duša pregreju, treba se vratiti tome. Mislim da je pogrešno dići zidove oko tog kosmosa i ne pustiti nikog unutra.
