PIŠE: DANILO ČABRIĆ
Postoje stvari koje se ne mogu razumeti samo posmatranjem. Potrebno je živeti ih, biti njihov deo, osetiti njihov ritam i granice. Sistem je jedna od takvih pojava. On nije samo skup pravila, zakona i procedura, već i način razmišljanja, način rada i način na koji se društvo organizuje. Moj profesionalni put doveo me je u posebnu situaciju: imao sam priliku da sistem upoznam iznutra, radeći u gradskoj upravi, ali i spolja, radeći danas u privatnom sektoru, gde sa tim istim sistemom svakodnevno manje ili više uspešno “ratujem”.
Kada se nalazite unutar sistema, on deluje stabilno i čvrsto, gotovo kao velika mašina koja funkcioniše prema tačno određenim pravilima. Pravila naučiš i pridržavaš ih se. Svaki dokument ima svoj put, svaki postupak svoju proceduru, a svaka odluka svoje mesto u hijerarhiji odgovornosti. Na prvi pogled, to može delovati sporo i komplikovano, ali iznutra postaje jasno da takav način rada ima svoju logiku. Sistem je zamišljen da štiti javni interes, a to znači da svaka odluka mora biti proverena, obrazložena i pravno održiva. U takvom okruženju greška ne predstavlja samo lični propust – ona može imati šire posledice koje utiču na rad institucija i poverenje građana. Pod poverenjem građana ne mislim na politiku, koja je neodvojivi deo svakog sistema, već na činjenicu da građani treba da osećaju pravnu sigurnost koju za njih sistem treba da obezbedi. Na kraju krajeva, građani to i finansiraju.
U sistemu se razvija posebna kultura rada. Ljudi se oslanjaju na procedure, poštuju propise i trude se da svaka odluka bude doneta u skladu sa pravilima. Takav način rada ponekad zahteva strpljenje jer mnoge stvari ne mogu biti rešene brzo. Međutim, on donosi i određenu sigurnost. Postoji osećaj stabilnosti jer se zna šta je dozvoljeno, šta nije i ko je za šta nadležan. Čovek tada ima utisak da je deo šire strukture koja funkcioniše zahvaljujući jasno definisanim pravilima.
Ipak, život unutar sistema donosi i određene izazove. Ponekad se čini da je put do rešenja duži nego što bi morao biti. Odluke prolaze kroz više nivoa, dokumentacija mora biti precizna, a svaka promena zahteva dodatne provere. U takvim trenucima pojedinac može imati osećaj da je deo sporog mehanizma koji teško prihvata promene. Međutim, upravo ta sporost često predstavlja način na koji sistem štiti samog sebe – jer stabilnost institucija zavisi od toga da li se odluke donose pažljivo i u skladu sa pravilima.
Ono što moram da priznam jeste da te sistem nauči da ne moraš da žuriš. Svaki posao ima svoju nedefinisanu dužinu, posebno ukoliko nisi ograničen zakonskim rokovima. Sve deluje kao komotna uravnilovka.
Da zaključim – u principu imaš dovoljno vremena i koristiš sredstva o kojima ne moraš mnogo da vodiš računa. Ona jednostavno postoje jer se sve finansira iz poreza i doprinosa.
Potpuno drugačiju sliku sistema počeo sam da uočavam kada sam se našao izvan njega. Rad u privatnom sektoru doneo je drugačiji ritam i drugačija očekivanja. Tamo se odluke donose brže, a odgovornost je mnogo neposrednija. Rezultati rada vide se u kraćem vremenskom periodu, a efikasnost je jedan od osnovnih kriterijuma uspeha. U takvom okruženju vreme ima posebnu vrednost, pošto svaka odluka utiče na poslovanje, troškove i konkurentnost. Računa se profit i uvek se teži smanjenju troškova, posebno onih suvišnih. Opšta racionalizacija je prioritet. I to je skroz OK.
Upravo tada sistem ponovo ulazi u svakodnevni rad – ali sada iz drugačijeg ugla. Kao neko ko sarađuje sa institucijama, često sam imao priliku da vidim kako procedure koje su mi nekada bile potpuno razumljive sada izgledaju drugačije. Ono što sam ranije posmatrao kao uobičajen administrativni postupak sada ponekad deluje kao prepreka brzom rešavanju problema. Privatni sektor je navikao na dinamiku u kojoj se odluke donose brzo i gde se problemi rešavaju odmah, dok sistem (kako sam prethodno naveo) često zahteva vreme, dokumentaciju i precizno poštovanje pravila.
Ipak, iskustvo rada unutar sistema pomoglo mi je da mnoge stvari sagledam realnije. Razumeo sam da procedure postoje sa razlogom. One štite pravnu sigurnost i sprečavaju donošenje odluka koje bi mogle biti nepravedne ili nezakonite. Upravo zato sistem ponekad deluje sporije – jer mora da bude siguran da su sve odluke donete u skladu sa propisima i u interesu šire zajednice.
Ta dvostruka perspektiva pokazala mi je da između sistema i privatnog sektora ne postoji stvarni sukob, već razlika u načinu razmišljanja. Sistem teži stabilnosti, pravilima i dugoročnom poretku. Privatni sektor teži brzini, prilagodljivosti i rezultatima. Jedan bez drugog ne mogu da funkcionišu. Bez sistema ne bi postojala pravila koja uređuju društvene odnose i štite građane, a bez inicijative i energije privatnog sektora ne bi bilo razvoja i ekonomskog napretka.
Upravo zbog toga saradnja između sistema i onih koji rade van njega predstavlja važan deo funkcionisanja savremenog društva. Kada postoji razumevanje između te dve strane, moguće je pronaći ravnotežu između stabilnosti i efikasnosti. Sistem tada ostaje čvrst okvir koji štiti pravni poredak, dok privatni sektor unosi dinamiku i podstiče promene.
Biti u zagrljaju sistema znači biti deo tog mehanizma i razumeti njegove unutrašnje zakonitosti. Biti izvan njega znači posmatrati ga sa distance i pokušavati da sa njim pronađete zajednički jezik. Tek kada čovek iskusi obe strane, postaje jasno da razlika između „unutra“ i „spolja“ nije samo pitanje položaja nego pitanje razumevanja.
A razumevanje je možda najvažniji korak ka tome da sistem jednog dana bude i stabilan i efikasan – onakav kakav svako društvo želi i kakav svako od nas, na neki način, očekuje.
Pokušaću da zaključim. Razapet sam između poštovanja strukture i pravila sistema i pronalaženja praktičnih rešenja i bržih puteva do cilja. Kada jednog dana uspem da spojim ta dva iskustva moći ću zaista da razumem kako stvari funkcionišu i taj osećaj ne mogu da dočekam. Iz aspekta moje profesionalne filozofije, to će biti prava moć.
