ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: НАТАША РАЈАКОВИЋ
Могу ли осећања да напишу књигу, може ли знање да уради студију, може ли срце да напише песму…? А шта ради човек у тим процесима стварања? Прати мозак, срце, осећаје, титраје, одакле они и стваралачки потенцијал и где је ту он сам, огољен, свој – незагрљени човек?
Знам да ћу објавити окупљене текстове ове рубрике и знам да ћу оставити поред наслова свог текста и тему месеца, односно бројева којим заиста грлимо људе. Шта год напишем, вуче на песму – рекоше велики песници. Али пробајте, напишите реченицу о некоме кога волите или не волите и упоредите. И једно и друго ће бити песме, а разликоваће их писац кога су и како грлили. Загрљај је тема броја, па одатле је мени, од марта (по свему за моју породицу важног), до васкршњег априла, тема – мајка. Нећу да тражим опроштај ни од ње ни од вас што ћу је помињати. Пробајте да напишете било шта а да не мислите на мајку. Теолошки, онтолошки, психолошки, социолошки, медицински… како год, обухватите поља која хоћете и видећете – прво вас питају на прегледима: од чега је боловала мајка, који вам је матерњи језик, скривене шифре за неке папире, мамино девојачко презиме и слично.
Сестра ми је данас јавила све о свом ноћашњем сну. Тиче се стана у Карађорђевој у Рашки, каже није га дуго, дуго сањала, није маму помињала, али није досањала, ни пет ни шест, јер сам сам је пробудила у крупан сат дана. Психоанализирам – чекала је да се појави загрљај. Тај стан за нас две јесте само сећање, али никада довољно далеко да се не сетимо загрљаја од мириса, укуса, комшија, паноа, разговора, расправа и загрљаја.
Када бих описивала родитеље, не би то било по броју загрљаја занимљиво, јер те генерације нису имале за циљ да им деца буду деца украси или накит. Не знам које су књиге из психологије или педагогије читали, мојима је, додуше, то по служби било блиско, али нељубоморно бих рекла да су више грлили другу децу коју су васпитавали него нас. Још увек се сме ђак назвати душом, драгим, шврћом и сличним хипокористицима. Без идеализације нас, њих, времена и распореда снага и власти, граница, како данас брује сви у свим пољима и сегментима, дешавало се пуно тога, али нисмо били украси једни другима или декори уз модерне тапете и трпезе. Били смо реални људи који су имали проблема, али нису због њих тражили фројдовске кривце и кривице већ другим терапијама сусрета плакали, стидели се, поносили, надметали, побеђивали, губили и све што једном човеку приличи.
Покушала сам толико пута да анализирам и пронађем мане родитељима (јер на то нас време, секције, анализе и терапије, науке и муке упућују), сећајући се мамине реченице у једном мом сложеном периоду живота – ја сам радила најбоље што сам умела и знала. Нису они сањали да буду најбољи, нису ни од нас тражили да то будемо; данас слажући све могућности, а разлажући човека до сваког молекула, тражимо своје максималне потенцијале да се остваримо. А шта смо иначе? Рођени а неостварени? Ко задаје критеријуме и лествице? А да, други човек.
Да се вратим на почетак, јер где још можемо да се враћамо, одакле човеку песма, реч, тема, снага, инспирација…? Генетика, социјалне околности и све друге – да, али зашто стално додајемо бар једно – али? У почетку беше…
Загрљај који је човек од Бога добио је свет – цео свет. Од родитеља добијамо још један свет и савет за могући пут. Не видим смисао тражити бесконачни низ кривица у њима.
Знам да тражимо и од Бога пресуду (непогрешиво у нашу корист), тражимо у њему и кривца за неправде и ратове света као да их он у своје име води. Он води мир а наше немире допушта јер родитељ сваки допушта по својој могућности, најбоље што може.
Не познајемо границе могућности Бога као родитеља нашег; добро познајемо могућности наше да их препознамо као родитељске опет и само по нашим могућностима да их разумемо, на пример, тек када одрастемо до родитеља.
Моја мама, којој март посвећујем, што због дана у коме ме је родила, што због дана који је у марту изабрала пруженом руком према некоме или нечему да оде, са надом на Васкрсење и сусрет. Тата је друге школе, изабрао је школски прави месец да оде, развученог осмеха и бола у глави са речима – нема од овог ништа. Као и многе ствари које нисам о њима дознала, јер деца су увек опседнута собом, нисам ни те речи разумела добро. Од бола, од смрти, од живота… од чега нема ништа?
Опевани као Бор и Боја у мојој песми, нису тражили ни поздрав у Политици а камоли песму – ја сам написала књигу. Није до мене, до њих је, сада то знам и разгледам као путоказ и дар, јер маме су увек поезија а очеви проза, а заједно чине уметничко дело, баш као и свет.
Како год овај свет изокретали и тражили смисао хијерархији, нас је Бог изабрао, нас су родитељи родили – најбоље што су умели. Тражити у њима кривце је сопствена смртовница коју исписујемо јер ми тек треба да изговоримо – радимо најбоље што можемо. Радимо ли? Оно што препознајем – не. Углавном нагађамо какви све можемо бити или шта су нам родитељи ускратили што већ то нисмо али никако мирно да изговоримо – најбоље што можемо сада. Тешко је? Јесте, и њима је било, и ономе који је све створио па не губи наду и не суди.
Рекла је напиши ми песму – ја сам написала књигу. Моји нису тражили песму – ја пишем књигу. Исцртавам њихове портрете преко нових лица рођених непогрешиво у дан као и они – ради, дакле, још неко најбоље што може, али нешто је и до нас.
Загрљај мамин сам највише осетила оног дана када је отишла. Ваљда што сам се присетила свих којима сам судила да су успутни и махинални а они су били њена, њихова читава вера. Загрљај је био начин живота, њихова Литургија и начин постојања. Свеобухватан и непролазан.
Нисте тражили песму – ја сам написала књигу. Једини захтев коме никада није истекао рок био је да урадимо домаћи – најбоље што можемо. Домаће, лично и јавно побркало је смерове и суштину, али разазнајемо још увек шта је од песме а шта од прозе за домаћи.
Христос Васкрсе!
