PIŠE: IVANA IVANOVSKI, KRUPNE SITNICE
Intro: Adagio – Secret Garden uz omiljenu kafu.
Volim jutra. Pre nekoliko godina skinula sam zavese. Imam velike prozore i visoke plafone i u tom ramu veliku krošnju lipe. Procevtala je i miriše, kao i ovaj maj. Čim ustanem, otvorim prozore širom i dišem lagano, pazim i na udah i na izdah. Školski koristim i nos i usta, pomaže, vetri mozak. Sada imamo priručnik za sve, pa i kako da pravilno obavljamo primarnu radnju života, disanje!
Ovih dana na našoj strani Zemljine polulopte, Sunce se bori baš kao i mi, ali sija. Proleće je tu i, što bi najpoznatiji „starac pored mora”, mudri Hemingvej, rekao: “Kad dođe proleće, čak i lažno proleće, nema nikakvih probelma, osim gde biti najsrećniji.”
Sadašnjost nam je donela pravi prolećni proglas sa moćnim pitanjem: “Kakav si prema sebi ovih dana?”
Čudna vremena su došla, ali sa pravim pitanjima. Introspekcija rađa neke nove uvide. U potrazi smo za pravim odgovorima. Mudriji savetuju: slušaj svoje srce kad ti šapuće! Moram se složiti, jer trudim se da me svakodnevnica ne samelje, zato i slušam šta mi duša poručuje. Ona zna lek i kad mi ne znamo.
Donela sam neke važne izbore, nekako s proleća dođe i inspiracija. Davno sam shvatila da iz inspiracije dolazi motivacija. Ona je seme pokreta. Kretanje kroz život nas iskušava na šta smo spremni i koliko možemo da izdržimo. Rekla bih samo onoliko koliko smo goriva natankali u naš nervni i mentalni sistem. Pokušavam da izađem iz celokupnog haosa sveta što manje povređena. Shvatila sam da sam zanemarila neke bitne stvari, da sam mnogo jela testa i kolača, provodeći kao i svi mnogo više vremena kod kuće. Sve više shvatam da moramo da čuvamo i telo – ono najčešće strada. Investirala sam u udobne patike, a do pre samo godinu dana bila sam žena od cipela. Sad brojim sebi kilometre na pametnom telefonu. Zadala sam cilj, koliko kilometara dnevno bih volela da pređem. Naravno da i omanem neki put. Važno je nastaviti, bez puno izgovora! Živim pored reke sa dobrom trim stazom, tako da opravdanja nema. Doživim veliki osećaj lakoće kad dođem iz šetnje, uvidela sam da je pokret lek. Godi mi i usrećuje, a to je na kraju najvažnije kao i masaža stopala kod moje Goce.
Opet sam se vratila ispisivanju jutarnjih stranica po školi Džulije Kamerun. Ako ne znate za nju, napisala je knjigu „Put umetnika“. Kroz njene zadatke, prodrmaćete uspavanu kreativnost, ali i posložiti sebe unutar sebe. Jutarnje stranice se ispisuju odmah po buđenju, tri pune strane A4 formata svega što vam tog trenutka prolazi kroz glavu. Bukvalno ceđenje mozga, što i jeste poenta. Olakšati glavu i napraviti mesta. Važno je da znate da se na te ispisane stranice ne vraćate, popunjene sveske možete slobodno da bacite. Probajte – videćete koliko oslobađa.
Ovog proleća želim vam slobodu da mislite i osećate svoje misli i tražite u svakom danu nadu da će već sutra biti bolje nego danas. Hranite se lepim, ugasite televiziju i uključite radio. Sastavite svoju omiljenu playlistu, šapnuću vam: Rod Stewart – The great American songbook! Napravite prolećnu generalku, odbacite višak stvari, možda su nekome potrebnije. Mala dobra dela nas pokreću. Napravite neke sitne promene. Upalite eterična ulja, divno mirišu ona citrusna. Zasadite neku biljku ili sveži začin. Ko sumnja da je proleće stiglo, neka pohita na pijacu, tamo se maj rascvetao. Upoznala sam ajuverdistu koja mi je zadala plan kako ishranom da stabilizujem svoje doše.
Mnogo toga sam morala da izbacim iz ishrane, ali ne i omiljene majske trešnje, glatke bordo opne, koja puca pod nepcima. Njima se najviše radujem u maju, iako često plaćam malo bogatstvo za to zadovoljstvo.
Ovog proleća jedino je važno da budete zdravi i u dobrom društvu ljudi, knjiga ili možda nekih starih filmova. Obećaj sebi istrajnost u dobrim i važnim promenama i osiguraj sebi dovoljno vremena da uradiš nešto iz pukog zadovoljstva.
Svi imamo neke dane kad i nismo baš OK jer nismo uvek kadri da na sve promene istom brzinom i odgovorimo. Probajte da zastanete i razmislite šta vam je zaista potrebno u tom trenutku.
Smanjite buku svojih misli i prebacite fokus na emocije. Moja bratanica ima tri godine i kad god smo zajedno učim kako da se radujem sitnicama i koliko može biti lep dan ako samo promeniš pogled na svet. Ponekad je i do nas, a ne samo do sveta i spoljnih uticaja. Kad je bol velik, to je i siguran signal za preokret. Mi biramo kroz koje naočare ćemo pogledati tog trenutka.
I na samom kraju jedna slika iz života, mali događaj običnih ljudi. Dok sam gustirala kafu rano ujutru u jednoj bašti, čula sam razgovor između mlade konobarice i jedne starije gospođe, koja je svojim mobilnim snimala cvrkut lasta. Gospođa se obratila devojci kao da se pomalo pravda: Izvinite što ja snimam, ali volim kad posle odem kući, pustim i slušam kako zvuče. Na to joj devojka iskreno začuđeno odgovara da preko YouTuba ima mogućnost da pusti već snimljene razne zvuke iz prirode. Gospođa je podjednako čudno pogleda, nije iz njenog vremena, posle kraćeg razmišljanja naposletku odgovara: Ali to onda nisu moje laste! Uhvatila sam sebe kako se široko osmehujem. Čuj, „moje laste“ – ko još tako govori, pomislih! Možda neki stari svet koji još uvek kupuje ratluk i žele bombone, a koji još uvek ima po koju lekciju za nas!
Ne zaboravite da nam proleće daje snagu da procvetamo! Zato hrabro naped, u susret svojim lastama!
