U SUSRET SUNCU

PIŠE: MARKO MILIĆEVIĆ

Bilo je jednog letnjeg sunčanog dana jedno ljudsko biće zvano Maksimilijan, na planeti Zemlji, koje je svu svoju pažnju usmerilo na jedan cvet. Taj cvet je bio predivan, savršenih proporcija, božanske geometrije i nežno intenzivnih boja, deleći bezuslovno suptilno očarajući miris sa svojim obožavateljem i celim svetom.

Dođe noć i Maksimilijan odluta u svet snova. Budeći se, zapazi da je jesen odnela sve cvetove, pa i njegov. Na mestu voljenog cveta ostalo je samo stablo koje je podsećalo na uspomenu tog strastvenog susreta.

Ponovo zaspa i tražeći svoj cvet u zemlji snova, pronađe ga Maksimilijan kako lebdeći u prostoriji punoj dima ne dolazi do izražaja.

Probudivši se, telom mu prođe jeza i tada zapazi da sedi nag u snegu pokriven tim belim prekrivačem, zapazi kako jedna kristalna zvezdana pahuljica sleće na mesto gde se nekad beše davno nalazila njegova ljubav.

Tada ustade Maksimilijan i poče da trči u susret Suncu koje je na kraju njegovog vidnog polja nestajalo iza linije koje zovu horizont – nevidljiva stvar koja odvaja zemlju i nebo svojom neprimetnošću i omogućava vatrenoj lopti da nestane kako bi sutra opet nastala.

Tako je nastavio da trči po mraku ne znajući da li sanja ili je budan sve dok prvi sunčani zraci nisu počeli da ga miluju po leđima i potiljku, tada je odlučio da uspori i zastane. Okrećući se oko sebe, zapazio je kako priroda i svet ponovo cvetaju u najraznovrsnijim bojama. Krenuo je ka jednom drvetu koje ga je podsećalo na njegov voljeni svet u cvetu.

Drvo sa granama koje se pružaju na sve strane sveta je svojim belim cvetovima privuklo svu Maksimiljanovu pažnju. Kako se približavao drvetu, pojačavao se zvuk zujanja pčela koje su obletale hiljade cvetova i darovali životonosan dodir.

Približavajući se belim cvetovima, zapazio je da na njima nešto piše. Pismo koje je čitljivo samo za one koje obrate dovoljno pažnje. Tako je Maksimilijan počeo da čita naglas: “Ukoliko želiš da tvoj vrt cveta, onda ne razmišljaj o cvetovima cele godine. Razmišljaj o zemlji, semenu, vodi, Suncu i pažljivo neguj svoj vrt.”

Pročitavši ovo sa prvog lista, on nastavi sa sledećim: “Kako unutra, tako spolja. Kako gore, tako dole…” i u tom trenutku on shvati.

Seo je pored drveta ispravljene kičme i zablistao.