A DUNAV JE DUNAV!

PIŠE: IVANA MARTIĆ, LIKOVNI UMETNIK

Početkom 2000-ih sedim pored reke, u Beogra­du, i sa slušalicama u ušima ovlaš pratim radijsku emisiju u kojoj gostuje Boris Podreka, najznača­jniji postmodernistički arhitekta Evrope, neko ko je oblikovao savremeni izgled grada Beča, ko je rođen u Beogradu sa slovenačko-italijanskim poreklom – sledi novinarski stereotip: gde je vaša kuća? Podreka na to reče da nema to jako RRRR ni od Srba ni od Hrvata, te da mu je kuća Centralna Evropa. „Beč, Budimpešta, Beograd… ti gradovi na B koje povezuje Dunav imaju neku posebnu magiju, taj region je za mene poseban.“

Grad u kom sam sa rodila nije na B već na N, ali opet na Dunavu, što je sasvim dovoljno za jedan lagodan ženstven život, a imam i to jako R u prezimenu. Malo li je za početak?

Ustajem tako godinama svako jutro oko 6 časo­va, izlazim na Dunav, šetam, gledam, posmatram, gledam… nijedan izlazak sunca do sada nije bio isti. Ta rutina me uvodi u ravan mira i stabilnosti iz koje svakoga dana ponesem sve što mi treba, a naročito taj trenutak večnosti koji ostaje da lebdi oko mog tela, svežina, svetlost i vazduh sa reke koje udahnem uvuku se u mene i ostaju kao neprobojna aura koja me posle prati. Nema tu razlike da li je jesenje sunce, decembraski mraz ili januarski led, aprilski cvet… Dunav je Dunav. Sija, oko njega lista i blista, ponekad i reže, uji i podrhtava… u krug.

Trenutak u kojem se prelamaju sunčevi zraci sa istim tim odblescima u vodi je samodovoljnost, moja intima i zaokružena celina poput kruga upisanog na zlatnom listiću. Dunav ne mari za „novu normalnost“, gigantska sila prirode Boga ne moli, ne pita kako je ovde u Beogradu, jesmo li mladi, stari, pametni i zdravi, u šta verujemo i plašimo li se smrti, jesmo li lepi ili ružni, da nismo možda, slučajno, postali mudriji, jači i otporniji… razmahnutog korita baš na tom mestu gde živim u sebe pušta Savu i ide svojim putem, u tišini, bez fanfara, za sve uvek isti.

Ove zime i proleća 2021. godine, nastala je serija crteža, jutarnjih zapisa koji uz fotografije Duna­va i okoline čine kompozicije oslobođene utili­tarnosti, svrhe i namere – one su sebi suština, potreba da se zapamti svelo, korito, nasip, voda, prkosni „25. maj“, Solunska i Dubrovačka ulica, ponosni ostaci bauhausovske „Snage i svetlosti“, ponekog smešnog brodića, trenutak udaha, smi­raja i odsustva želje… Dodir prstiju i hartije, uglja, olovke i uljanog pastela, akrilne boje, svi ti mirisi pomešani sa svetlucavim Dunavom i dorćols­kom mitologijom prate me kao nevidljiva zaštita od zla.

Kompozicije na kojima se rađa sunce, stapaju nebo i voda, sija jutarnja rosa, pluta volja, njiše se snaga, previja se grana, provejava tišina, čuje mir, prolaze zanosni vetrovi – prave lučni prelaz ka životu, onom što treba da cveta, lista i blista.