PIŠE: VANJA BOKUN POPOVIĆ
U Americi je 2009. godine pred velikim auditorijom održana javna debata pod nazivom: „Da li postoji Sotona?“[1] Učesnici su bili četiri lidera iz polja duhovnosti, svaki izuzetno stručan u svom jedinstvenom pogledu na temu. Sve je počelo tiho i dostojanstveno, sa puno međusobnog uvažavanja, dok se nisu ukrstili stavovi Eni Lobart, bivše elitne prostitutke i žrtve dugogodišnjeg zlostavljanja, i Dipaka Čopre, svetski poznatog doktora i učitelja.
Lobartova je otvoreno izjavila da je Sotona stvaran, jer je godinama upravljao njenim životom i stavljao je u situacije koje su u više navrata mogle kobno da se završe po nju. Spasenje se pojavilo u vidu učenja Gospoda Isusa Hrista i od tada Lobartova oseća dužnost da širi njegovu reč i pomaže drugim prostitutkama da izađu iz ralja Sotone. Njeno svedočanstvo je pažljivo saslušano od strane svih, emotivno primljeno uz suze i dostojanstvenu tišinu i taman kad je publika bila spremna da ovacijama pozdravi Lobartino uspinjanje od žrtve do duhovnog lidera, oglasio se – Čopra.
„Zdravim ljudima nije potrebno da Sotona postoji.“
Muk.
„Probaj da razumeš kontekst u kojem se Zlo pojavljuje i umesto da mu sudiš, isceli taj kontekst tako da možeš da pretvoriš grešnika u sveca.“
„Shvati sebe, pomeri se iz osude u saosećanje.“
„Ljubav prevazilazi i dobro i zlo.“
Čoprine reči naspram Lobartinog svedočanstva na momente su delovale grubo i mnogima je promakao momenat kada je on odvažno pozvao Eni Lobart da razmotri da se ceo život ona borila sa unutrašnjim mrakom, a ne sa spoljašnjim demonima – da joj nije Sotona slao poruke, već da je samu sebe slala u nevolje. Publika nije mogla da veruje – kako se usudio? Promakao je i momenat kada je Čopra pogledao Eni i pitao je zašto zasluge koje pripisuje Bogu ne prepiše sebi.
Bilo je za očekivati da će doći do polarizacije ove vekovne teme, ali je iznenađenje usledilo kada se rasprava rasplamsala toliko da ni četiri duhovna lidera nisu uspeli da dođu do mirnog kompromisa u stavovima. Što je diskusija duže trajala, to su pojašnjenja argumenata bila detaljnija i sa njima odvajanja u dva tabora izraženija. Kada je i publici ponuđen mikrofon, postalo je jasno da osim prisutnih u sali niko neće znati na kraju šta se odigralo i ko je šta rekao, jer debata u originalu nije prikazana na televiziji – samo pažljivo doterana, ispolirana verzija.
Balkan je danas u sličnoj situaciji. Svedočenja mladih glumica o nepropisnom ponašanju učitelja glume izazvala su prvo navalu mišljenja, a zatim talas prijava i drugih zlostavljanih žena širom bivših jugoslovenskih republika.
„Nemoguće!“, tvrde neki.
„Zašto su ćutale?“, konstatuju neki drugi.
No, za razliku od gore pomenute američke debate, koja je prošla dodir kuratora pre nego izašla u širu javnost, ovo je – svojstveno Balkanu – debata u kojoj učestvuju svi. Od stručnjaka do kasirki, od profesorki do kafe kuvarica, od pravih žrtava nasilja do onih koji tvrde da je seksualno zlostavljanje nešto što je vekovima nepromenjivo – svako ima svoje mišljenje.
„Kriv je!“
„Ako su toliko patile, što su mu se vraćale!“
„Krivi su roditelji!“
Zgražavanje i neverica su dominirajuće emocije na obe strane. Oni na strani devojaka koje su progovorile ne mogu da veruju da bi iko sumnjao u njihovu nevinost. Gnušaju se brojnih komentara na društvenim mrežama svih koji tvrde drugačije, nazivaju ih bolesnima, izopačenima, uvrnutim i nepodobnim za društvo.
Oni, pak, koji dovode u pitanje istinitost tvrdnji da su ne samo dotični učitelj glume nego brojni drugi zaista zlostavljači, sumnjaju u inteligenciju suparničkog tabora. Da je drugi tabor samo malo pametniji, obavešteniji i upućeniji, razumeo bi da se radi o zaveri, da se skandal koristi da se zataškaju krupnije političke igre i da za prave žrtve silovanja postoje nepobitni dokazi, a ne medijski cirkus.
Postoji i velika grupa nezainteresovanih za ovu temu, no verovali ili ne i oni imaju mišljenje koje iznose javno. Na društvenim mrežama se pojavljuju kao grupa koja zastupa ravnodušan stav tvrdeći da se odnos prema ženama nikada neće promeniti, da će žene doveka biti zlostavljana strana i da je Balkan primitivna sredina koja ne samo da toleriše zlostavljanje nego ga i podstiče.
„Šta su očekivale kad su krenule u glumu?“
Iznenađujuće, nevidljiva moralna vertikala ne deli tabore po rodu, godinama ili društvenom statusu – prisutni su glasovi i žena i muškaraca na obe strane.
Dok sam satima gledala, studirala, analizirala i premotavala američku debatu, nisam mogla da se ne upitam – kako nisu došli do kompromisa? Da li je moguće da četiri lidera ne vide da govore o istoj stvari, da je i jednom i drugom taboru bitan boljitak čovečanstva, isceljenje, integracija – da mogu svoju strast i entuzijazam drugačije da usmere.
Kada je počela balkanska debata – nisam čekala – odmah sam se uključila. Sada pozivam i Vas.
SVI GLASOVI MORAJU DA SE ČUJU.
SVA MIŠLJENJA SU NEOPHODNA.
NIŠTA NE SMEMO DA GURAMO NAZAD U JAMU.
Dozvolite mi da pojasnim, iz središta ovog velikog paradoksa – ono što nas najviše plaši je da smo možda – svi u pravu!
I mi koji tvrdimo da je On kriv.
I mi koji tvrdimo da Žrtve lažu.
I mi koji branimo Nevinost.
I mi koji raskrinkavamo veliku Zaveru.
Evo i zašto.
Svi koji svesrdno saosećaju sa Žrtvama su u dodiru sa najčistijim oblikom empatije, saosećanja na koje je Dipak pozivao sve prisutne. Njegova poruka je pogrešno shvaćena tada, ne propustimo je SADA. Saosećanje je bljesak svetlosti koji nas kroz tragediju spoji i podseti da smo jedno – da nepravda učinjena jednoj Ženi povređuje sve Žene. Da je podignut glas jedne povređene Žene glas svih povređenih Žena – ne možemo da ne osetimo. Svima nama koji se razumemo na ovom nivou neshvatljivo je da iko može drugačije da misli i oseća.
U tome je ključ – ne da može, nego MORA.
Svi koji ne veruju Žrtvama, koji tvrde da se „prave Žrtve“ podvrgnu suicidu jer je užas seksualnog zlostavljanja nešto sa čim se ne može živeti su – NEOPHODNI u ovom velikom talasu isceljenja. Ako zanemarimo svoje emocije, ako zanemarimo često plitke poglede na svet ovih ljudi, uočićemo da kroz njihove reči nedvosmisleno govori jezik Svetlosti.
Istina je da je seksualna trauma neprepričljiva i nepreživljiva.
Istina je da posle seksualne traume nema života – jedan deo nas se zauvek gasi. Jedan deo nas je zauvek promenjen i sve terapije ovog sveta mogu samo pomoći da se život preživi.
Takođe je istina da oni koji su preživeli najveće strahote znaju najbrži put do svog božanskog, Nebeskog Ja – onog kojem niko nikada ništa učinio nije – dela sebe nikada stvorenog od ljudske ruke i nikada povređenog od ljudske ruke.
Deo nas koji isceljuje, deo nas koji progovara, deo nas koji ustane i kaže – dosta je bilo!
Taj deo ne traži Krivca – on je tu u službi drugih.
Taj deo je smiren, ali nije bezopasan i nema količine reči, komentara i mišljenja drugih koji mogu da ga skrenu sa misije.
Tim glasom govori Milena – jedna u svakoj Ženi.
Dokle god isključivo branimo Žrtvu, sudelujemo u nastavljanju traumatizacije – posmatramo se kao nezaštićene, oštećene, neshvaćene.
Dokle god osuđujemo Žrtvu, sudelujemo u produžavanju zločina – nepravda nastavlja da postoji i glasno govori.
Dokle god tražimo da se čuje samo jedna strana – guramo u jamu, u mrak onu drugu – da ponovo izviri na butinama naših kćeri daleko od očiju javnosti.
Ovo je istorijski momenat, kada Svetlost obasjava SVE i sija za SVE.
Balkan je na talasu grupnog isceljenja.
Najmanje što možemo je da imamo mišljenje.
Najviše što možemo je da dopustimo i drugima da imaju svoje mišljenje.
Samo tako Blagoslovi Celovitosti padaju po Svima.
„Ne moramo biti New Ager da zaključimo da jedini svetski poredak u kojem čovek može da postoji je sveti poredak, kosmološki izraz idealne harmonije i proporcija, koja predstavlja ezoteričnu bazu svake prastare trajne civilizacije.“ – Džon Mičel
Želudac me boli dok ovo pišem.
Moram da objasnim svojoj trogodišnjoj ćerki zašto plačem.
Moram nanovo da utešim šestogodišnju devojčicu u sebi da nije kriva što nije mogla da pomeri paralisano telo tog dana u liftu.
Moram da nastavim da edukujem i naglašavam višeglasje jer moja Nebeska Ja zna da Sunce sija za Sve.
Dug put je pred nama, ali talas je krenuo, Balkane moj.
