HEROINA FASHION

PIŠE: CECA ŽIVOJINOVIĆ

Da li je ikada bilo teže biti svoj i u svojoj isti­ni, a za to ne trpeti komentare koji ukazuju da nešto ne radimo kako treba? Naravno, ranije bismo za svoj izum ili rad očekivali kritike i to je prirodno. Različita mišljenja idu sa različitih nivoa svesti.

A danas i sam fizički izgled i puko postojanje, ukoliko se ne uklapa sa nepisanim standardi­ma, izbacuje vas iz grupe onih ,,izabranih’’ i čini da se osećate, u najmanju ruku, nedovolj­no dobro.

Kako sam došla do ovog shvatanja?

Prvo su mi bili uručeni nepisani standardi koje moram ispoštovati da bih bila deo društva. Izgledaj ovako. Obuci se onako. Ne postavljaj ona tvoja pitanja.

Budi raspoložena. I ne fantaziraj previše.

Zatim sam slušala komentare na račun izgle­da žena na našim prostorima.

“Ljudi su tako lepi, visoki i nasmejani”

“Žene su uvek sređene”

“Žene deluju tako samouvereno”

“Ali zašto sve izgledaju isto?”

Pa stvarno, zašto sve izgledamo “isto”?

Na koga toliko želimo da ličimo? I još važnije, zašto ne na sebe?

Istovremeno smo preplavljene reklamama koje nas ohrabruju da budemo autentične i svoje, i ponudama za “samo još ovaj tretman”, i za najnoviji način da se zamrznemo u vre­menu.

Iz rebusa u kom se, pre ili kasnije, nađe svaka mlada žena, vidimo samo jedan izlaz – adapti­raj se na ono što se traži.

U suprotnom, neprihvaćena si. Nisi kul. Odba­čenost ume da zaboli skoro kao pomisao na umiranje. I onda, zašto rizikovati i razlikovati se od većine?

Autentičnost neka sačeka malo slobodnija vremena.

Jedini problem je što se vremena menjaju samo odvažnošću onih kojima je dosta da se osećaju kao stranac u svom životu.

To znači da nam društvo neće rešiti nesigur­nost u srcu i osećaj koji imamo kada se gleda­mo u ogledalo. Neće okolina izbrisati pitanje koje postavljamo sebi dok tražimo mane i tru­dimo se da opravdamo sledeće potiskivanje Sebe.

Ono pitanje koje nas bocne kao žaoka.

Šta još da promenim kod sebe da budem…

Srećna?

I ovde dolazimo do onog neuhvatljivog. Upor­ne smo u prilagođavanju, potiskivanju, zataš­kavanju onog dela sebe koji je kreativan, po­seban, čak i čudan, jer je različit.

Uporno nam esencija sreće isklizne za tako malo. A to „malo“ je ono što smo ugušile u sebi. Onaj intuitivni glas koji nam šapuće:

„Skini sve maske i samo Budi. Prodiši. Vrati se svojoj posebnosti. I pokaži svetu da slobo­da kreće iznutra.“

U tvojoj različitosti je sadržano svetlo koje emituješ.

Ne postoje dve tebe.

Ne postoje dve iste zvezde, dva ista cveta, dva ista dodira.

I u tome je čar života. Ne postoji bolja od tebe. Ne postoji gora od tebe. Postojiš samo ti i ono šta ćeš uraditi od sebe.

Kako ćeš kanalisati svoju moć, posebnost i ta­lente?

Različita od drugih se savršeno uklapaš u ovaj svet. Jer samo tako možeš da oslobodiš svoju misiju i da je podeliš sa drugima. Autentičan život te košta hrabrosti i prkosa, ali ti dono­si duševni mir i lakoću u svakoj akciji. Jer ne meriš svaku misao i korak sa normama i pra­vilima.

Već ti je kriterijum koliki mir osećaš u sebi i oko sebe.

Tada znaš da ne možeš da pogrešiš.

I da je vredelo skinuti masku.