in

ŠTA JE (MOJA) SUPERMOĆ?

PIŠE: SONJA KAPETANOVIĆ
FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE

Da sam koju godinu ranije bila pozvana da se izjasnim o ovom pitanju, verovatno biste čitali sasvim drugačiji tekst i on bi, možda ne stilski, ali u nameri nosio poruke slične onim koje vam se sad već svuda nude toliko neumereno da ih ne morate ni tražiti.

Čovekov život nužno se menja, a naša elas­tičnost da te promene pratimo, amortizujemo ili pak katalizujemo, čini mi se, tumači se kao svojstvo moći kojom upravljamo sopstvenim (ili ne daj Bože tuđim) životima. I ovo će svakako biti stub oko kog ću razvijati svoje misli o ovom izrazu „supermoć“ prema kom, zbog njegove nejasne, neprimerene i u biti prenaglašene se­mantike, imam izvesnu dozu animoziteta (ruku na srce i dalje je nepobediv u kategoriji odboj­nosti trio „žena–majka–kraljica“).

Da sam ranije upitana šta bi za mene bila naj­svrsishodnija čovekova moć, ja bih svakako go­vorila o promeni. To bi bila oda svim promena­ma koje smo sproveli nakon što smo odlučili da naš život ne bude isti, a svaka od njih bila bi još jedan stepenik više na onom „radu na sebi“.

I to je lažnjak, mogu da vam kažem!

Jer te promene kojima krotimo svoj život su dakako važne i daju nam neverovatan osećaj moći da na uzdama kontrolišemo svoju sudbi­nu, ali… to nije moć, to sad znam!

Da sam do pre samo godinu dana ispisivala ove redove, našlo bi se tu svašta o promeni koju držim da je instrumentarka koja asistira moći, pa biste verovatno bar jednom pročitali o promeni profesije, o snazi odlučivanja, o tome šta se sve u jednom danu može postići, o nep­livaču koji prevazilazi strah i kasnije prepliva­va između dva kontinenta, o integritetu koji je važan u preduzetništvu jednako kao i u roditelj­stvu, o snazi bračnog partnerstva… svega bi tu bilo. Verovatno bi se dogodio i poneki aplauz, čime bi osećaj moći još više nabujao da bi taj kontinuitet kvalitativnih promena došao do fen­omena supermoći.

A onda mi se desio život u obličju koje nisam očekivala i izneo pred mene suočavanje sa bolešću mog najmlađeg deteta. Sve što sam mislila da je osnov ljudske moći nestalo je u 90 sekundi, dok sam klečala na podu gleda­jući posivelo lice svog sina i njegovo malo telo koje se ritmično treslo. Sećam se da sam pog­ledala u grupu lekara koji su stajali iznad nas, ozbiljnih hladnih pogleda nadole, skamenjenih u svom nečinjenju i nemom posmatranju, dok sam brojala sekunde od kad se čuo tup udarac mog čeda u pod. Nisam mogla da uradim ništa, čak ni da im kažem „uradite nešto“. U tih minut i po nestala je sva moja moć… i ostala je samo moja, do tada nepoznata – snaga.

I dalje verujem da je moć čoveka u uskoj vezi sa promenama koje obeležavaju naš život. Među­tim, sada vam ne bih rekla da moć dolazi iz naše snage da sprovodimo promene koje želi­mo, već da prihvatimo promene koje su nam se dogodile, jer osećaj moći koji nam omogućava blagostanje nije moć.

Zapravo, za moć ne bi trebalo, nikada, da pos­toji osećaj koji je definiše.

Naša prava moć kao ljudskog bića u svom naj­veličanstvenijem obličju vidi se u iskušenju i patnji i to je u pravom značenju snaga kojom držimo smisao svog života u njegovoj potpunoj ispunjenosti, bez obzira na okolnosti. To prih­vatanje je aktivna reakcija na ono što nam je dato, a ne pasivna pomirljivost prema okolnos­tima koje na nas utiču. Snaga koja je potrebna da u promeni stvaramo promenu je zapravo moć svakog ljudskog bića koja, srećom, često bude neprepoznata.

I zato, ovo što sam nekada mislila da je moć – lako je.

Ovo drugo što sada znam – tek savladavam.

Stoga i nisam kandidat za supermoći, zar ne?

ŠTA MISLITE?

IT IS TIME TO AWAKEN THE SUPERPOWERS WITHIN YOU AND REINVENT YOUR LIFE

(POST) ISTINA (POST) DEMOKRATIJE