PIŠE: BILJANA ĆUK
“Konačno vikend!“ – pomislila sam radosno tog jutra posmatrajući svoj odraz u ogledalu dok sam obavljala jutarnju rutinu. Odlučila sam da lagano sredim stan, obrišem prašinu, a onda zasluženo sednem i popijem jutarnju kafu na miru.
Meni je fizički rad donosio neku čudnu vrstu relaksacije. Bio je to moj način da pronađem psihički mir posle izuzetno naporne radne nedelje, iako bi ljudi često umeli da kažu:
„Blago tebi, imaš državni posao, tamo se samo ispijaju kafe!“
Malo ko je znao da kod mene skoro da nije postojalo radno vreme. Nebrojeno puta ostajalo se do kasno u noć, a posao se često nosio kući kako bi sve bilo završeno na vreme.
Zato sam tog vikenda rešila da neće biti nikakvog „ozbiljnog“ posla. Sama ta odluka donosila mi je neku čudnu, ogromnu radost – kao da sam osvojila nešto veliko. Za sreću je, oduvek sam govorila, potrebno tako malo.
Uključila sam muziku, napravila sapunicu, zasukala rukave i lagano započela svoju malu terapiju.
Zanesena sređivanjem i glasnim pevanjem pesama, okrenula sam se ka posudi sa vodom da isperem krpu i tada, među mehurićima sapunice, ugledala srce. Taj prizor me je toliko oduševio, ulepšao jutro i dodatno popravio raspoloženje da sam odmah uzela telefon, fotografisala i objavila fotografiju na Fejsbuku.
Sedela sam potom i ispijala prvu jutarnju kafu kada mi je stigao komentar od drugarice:
„Biljo, ostavi se krpe i ribanja, to ti nigde neće pobeći. Izađi malo u grad, vidi kako je lepo vreme!“
Nasmejala sam se, ali sam se istog trenutka i zamislila:
„Iz kog sam ja svemira kada ne razmišljam kao većina ljudi?“
Dok su drugi sreću pronalazili u izlascima, gužvi i neprekidnoj potrazi za nečim velikim, mene su oduvek oduševljavale sitnice. Miris jutarnje kafe. Čista kuća. Lepa pesma. Topli osmeh. Lepa reč. Šetnja prirodom. Upravo te “sitne” stvari i čine život posebnim i svima su nam manje više dostupne, ali mnogi ih ne primete.
Vremenom sam shvatila da je to moj mali mikrokosmos – svet satkan od sitnica koje drugi možda ni ne primećuju, a meni svakodnevno daju smisao, mir i osećaj pripadnosti.
Tako je započelo moje druženje sa srcima, koje se tu, naravno, nije zaustavilo. Drugo srce pojavilo se ponovo među mehurićima sapunice, a treće u šolji crne kafe koju mi je sestra poslužila. Posle toga sam prestala da brojim.
Pojavljivali su se na svim mogućim i nemogućim mestima koja čovek može da zamisli. I tako godinama. Sve do danas. Najčudnije od svega bilo je to da su se srca pojavljivala baš onda kada su mi bila najpotrebnija. I možda će nekima biti čudno kada ovo pročitaju, ali u takvim momentima ja sam prosto znala da će tada sve biti u najboljem mogućem redu.
Počela sam da ih fotografišem i čuvam kao male znakove pažnje koje mi život šalje. Kada bih pokušala da ih ignorišem, pojavljivala su se još više – kao da me podsećaju da neke stvari ne možemo kontrolisati.
Pitala sam se milion puta šta mi to srca pokušavaju poručiti? Šta mi to govore, a ja uporno pokušavam da razumem, a kao da mi ne uspeva?
Onda sam jednostavno prestala da se opterećujem bespotrebnim pitanjima. Shvatila sam da ne moram sve da razumem. Počela sam iskreno, gotovo dečije, da se radujem svakom novom srculencu. Uživala sam u šalama na sopstveni račun kao i šalama ljudi iz mog okruženja koji, kad god ugledaju srce, sete se mene i često ga proslede i time me jako obraduju.
Da li postoji išta lepše nego da te se ljudi sete po obliku koji simbolizuje ljubav? Mislim da ne postoji.
Mnogi ne znaju da sam osoba kojoj mnoge bebe trče u zagrljaj iako me vide prvi put u životu. Životinje, naročito psi, odmah krenu da mašu repićima od radosti kada me vide.
Mnogi samo pretpostavljaju da sam osoba koja živi u svom sopstvenom svemiru i ne mari mnogo za mišljenja drugih ljudi, a opet toliko intuitivna i toliko osetljiva. Spoj nespojivog.
A onda, sa velikim osmehom na licu shvatim da se moj svemir zove “Ljubav”. U njemu je sve u obliku srca, čak se i piše – srcem i iz srca!
A ti? Iz kog si ti svemira?
