SPAJANJE NESPOJIVOG, MIRENJE NEPOMIRLJIVOG

PIŠE: NAĐA HADŽISTEVIĆ, MASTER PILATES INSTRUKTOR PO BALANCED BODY METODI IZ SAKREMENTA, OSNIVAČ LIKE PILATES STUDIJA, PREDUZETNICA, MAJKA ČETVORO DECE.

Sada pred praznim listom papira, pitam se da ni­sam možda olako pristala da pišem o alhemiji života.

Ja koja nisam filozof po struci, niti mi je filozofija bliska, čak ni u gimnazijskim danima.

Nisam se bavila pitanjima šta je život, niti koja je svrha života.

Uvek sam živela život, a danas se bavim praktičnom temom – kako doživljavamo život, kako možemo da ga promenimo i poboljšamo?

Zato me je tema privukla. Osetila sam je kao magiju koja je svakodnevna i koja traje. To je za mene alhemija života. Pretvaranje crnog u belog, pretapanje ljutnje u sreću, grča u osmeh, hlad­nog u toplo.

Spajanje nespojivog, mirenje nepomirljivog.

Svaki treptaj, svaki blesak, osmeh koji pleni, sva­ki glas koji vibrira i kao talas prenosi dalje dobru emociju, svaka sitnica koja nosi draž, svaki topao pogled koji šalje ljubav, osmeh koji pleni i obasja­va druge. Sve je to za mene alhemija života.

I kada sam počela da se bavim pilatesom kao poslom, shvatila sam da sam želela da živim tu čaroliju života, gde imam prostora da ispoljim svoju slobodu, da pomognem vežbačima, da ih ohrabrim, motivišem, podučavam, da im budem oslonac, da moj Like pilates studio bude njihova oaza mira. Kako njihova, tako i moja.

Kada me pitaju šta je pilates, nisam sigurna da li znam da prenesem šta on za mene predstavlja.

Međutim, sada kada pričam o alhemiji života, shvatam da je to za mene pilates. Kada vidim lepotu u svakom vežbaču, kada vidim dobrotu u svakom čoveku.

Gledajući u njih, vidim njihovu promenu, transfor­maciju u ono što žele, a ja sam tu da im pomog­nem da rašire svoja krila šarenog leptira.

Da li sam razmišljala kao mala o životu? Pitam se.

Ako se vratim na početak sebe koje se sećam, ne znam kada su moje misli počele da se bave temom života, ali sigurno nisam razmišljala o njegovoj svrsi, već kako živeti život, čovek mora nešto da radi da bi ga živeo.

Moje prvo ozbiljnije sećanje jeste po završetku osnovne škole – razmišljanje kuda dalje i da li srednja škola određuje tvoj dalji put. To mi je bilo pomalo strašno, šta ako pogrešim i uskočim, uđem u pogrešan voz.

Upisala sam gimnaziju, verujući da je to voz koji ti dozvoljava da se malo duže voziš i ne moraš još da se opredeliš na kojoj stanici ćeš da siđeš.

Nisam pogrešila.

Brzo je proletelo.

Na razglasu kažu: presedanje – ekonomski fakul­tet.

Nastavljam dalje vožnju.

Studije, potom putovanja, život na različitim adresama, u različitim zemljama, sa drugim kul­turama, kada ono iz knjiga postaje vidljivo i opi­pljivo.

Sve to ima svoj čari i lepote.

Sada sa četvoro dece, mužem, privatnim poslom u koji sam uplovila bez razmišljanja, iz ljubavi, ne shvatajući da prelazim na drugi nivo, zahtevniji, i dalje plovim magijom života.

Sve što radiš bez uključivanja razuma, ne uplićući ga, već iz unutrašnjeg osećaja, iz dubine svog bića, verujem da mora biti taj voz, ta stanica.

Ja sam uskočila u svoju transsibirsku železni­cu, koju vozim sa svojim suprugom, gajeći decu. Prolazeći kroz mnogobrojne faze. Ako me pitate u kojoj smo fazi sada.

U fazi – “zatvori vrata”.

Gde pubertet traži svoj prostor, svoj pronalazak, svoju alhemiju života.

U fazi gde još uživam u zagrljaju svog dečaka, a pored njega se još jedan sićušni glasić budi i viče: Mama! I kada me čuje i vidi da sam tu, bez­brižno nastavlja da spava.

Faza ‘zatvori vrata’ mojih do juče devojčica mi nije draga, ali znam da je faza.

I dok kroz tri različite faze svoje dece (starije devojčice su u pubertetu), kao na talasima, pro­lazim kroz magiju roditeljstva, verujući da ću sva­ki sledeći put biti bolji roditelj, shvatam da to nije istina.

Svako od njih uzme ono što im treba, pa su uza­ludno pročitane knjige u želji da budem najbol­ji roditelj svojoj deci. Spoznala sam ovih dana, vraćajući se u svoje detinjstvo, prisećajući se tetke koja nas je napustila i ljudi koji su obeležili moj život, šta je alhemija roditeljstva, ali i ljubavi i odnosa, žena sa kojima zajedno živimo alhemiju pilatesa.

Koja je to čarobna formula da te neko vidi, da ti da ljubav?

Kod dece je još postavljanje granica.

Čak i na mom poslu. Zašto se žene vraćaju – jer ih vidim.

A šta znači to da te vidim? Da ti pružim pažnju, samim tim, ljubav.

To je alhemija života.

Nisam je ni shvatila, dok poslednjih dana nisam prelistavala sećanja na svoju tetku Bosu, koja je verujem otišla kada joj je srce došlo do stanice, kada ulazi voz na peron i mašinovođa koči, a mi svi čujemo točkove.

A vi? Da li razmišljate o životu ili ga živite iz dana u dan?

Ili ste od onih koji ga puste da teče i dok se okre­nete, godina je zatvorila svoj krug?

Pokušavate da ga stignete ili prestignete? Možda je dovoljno da uhvatite korak sa njim, uskočite u vagon života koji juri punom brzinom uz zvuk lo­komotive.

Možda niste ni razmišljali o životu dok ste živeli punim plućima, udišući vazduh direktno, bez fil­tera maski.

Bez maski ili sa njima, alhemija života postoji. Nastavlja se.

Kada postane teško, počinjemo da vrtimo ploču svog ličnog gramofona.

Da li smo mogli drugačije ili kako ćemo od sada?

Najčešće znamo šta nećemo, ali hajde da ispišemo šta hoćemo.

Da to što hoćemo stavi osmeh na naša lica i da crno pretvorimo u belo, olovo u zlato.

Da pokrenemo alhemiju života!