PIŠE: SOFIJA BOROJEVIĆ
FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE
“You are an alchemist; make gold of that.”
William Shakespeare
Alhemija je uvek imala za cilj da transformiše kamen u zlato. U svakodnevnoj realnosti to se više odnosi na unutrašnju transfomaciju koja je konstantna – avantura istraživanja svog rudnika zlata počinje pitanjem kako da običan trenutak vidiš kao zlato i izabereš ono što tebe uzbuđuje u reci života punoj kamenja.
Ideje koje nosi alhemija mogu da nam daju interesantnu perspektivu. Mi često počinjemo mindfulness meditaciju i trening svesnosti od toga da učimo specijalne tehnike, fokus, disanje, skeniranje tela ili mentalno vodimo računa o tome kako se osećamo u svom telu baš sada. Svaka od ovih tehnika vodi do promene u pažnji i iskustvu.
Kao i u ahemiji, počinjemo da odvajamo svoje misli od sebe lično. Čujemo svoje misli kao nešto odvojeno od onoga što je naš identitet. Svoje zlato razaznajemo od kamenja u pesku. Tada se postavlja pitanje kako da živimo mudro i da taj kamen koji imamo pretvorimo u suvo zlato.
Zamislite svoj život kao bujicu reke u planini. Kamen, pesak i zemlja personifikuju sve ono što prati život, prepliću se, prelaze iz jednog agregatnog stanja u drugo, čineći i dostižući cikličnu kretnju.
A u bujici leže skrivena ta sićušna grumenja, zlatne čestice koje čine vašu bit.
Tada ćete moći da odgovorite na pitanje kako da živite mudro, jer uspevate da izdvojite svetlucave kamenčiće iz kamena, peska i zemlje, probudivši alhemičara u sebi.
Kako raste naša veština svesnosti, tako postajemo naviknuti na sekvence tranutaka, male radosti koje vidimo u nečemu što nam je do sada bilo sasvim obično i ne tako važno. Čak i kada je neka negativna situacija ispred nas, razmak koji nam daje svesnost omogućava da vidimo lekcije i u tim momentima.
Kao pod lupom, možemo da sagledamo svaki segment ispred sebe, bez toga da izgubimo iz vida holističku sliku života koja integriše sve te segmente sa ciljem da svaki komad onoga što pletemo, to iskustvo momenta, učinimo punijim našim vrednostima.
Takođe, kao svaki istraživački pristup i mindfulness ima svoju rekombinaciju i analizu – kroz vežbu posmatranja prostora krojimo sva svoja čulna iskustva zajedno. Obraćamo fokus na sve alate koje možemo da koristimo ne bi li to svoje zlato isklesali na najbolji način.
U tome i jeste zabava sa prisutnošću što nam daje toliko opcija sa kojima možemo da se igramo tako da ono što imamo ispred sebe, trenuci i situacije, budu puzle od kojih pravimo celinu. Ali to ne znači da samo puko slažemo delove, nego da imamo slobodu da određujemo redosled i nivo značenja.
Mi učimo da ujedno držimo svesnost o polarnostima, o uživanju i o bolu, izbegavanje i privlačenje, prostornost i konekciju. Sa iskrenim prihvatanjem autentičnosti ovog trenutka.
Baš tada i prepoznamo da je naše najveće blago u nama i da ga vidimo samo kada nam percepcija poput ključa otključa pravu ključaonicu realnosti koja umnožava nama važna iskustva.
Zašto onda ne bismo gledali na svet oko sebe kao na neki novi univezrum koji treba da istražimo?
