SEĆANJA NA PLATNU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

VELJKO VALJAREVIĆ, ROĐEN JE 15. SEPTEMBRA 1991. GODINE U UŽICU, GDE JE ZAVRŠIO SREDNJU UMETNIČKU ŠKOLU. UPISUJE FILOLOŠKO-UMETNIČKI FAKULTET U KRAGUJEVCU (FILUM), U KLASI MR ŽELJKA ĐUROVIĆA I DR JELENE ŠALINIĆ TERZIĆ. NA TREĆOJ GODI­NI FAKULTETA POSEĆUJE MEDICINSKI FAKULTET, GDE ISTRAŽUJE ANATOMIJU LJUDSKOG TELA. DIPLOMIRAO JE 2014. I ISTE GODINE UPISUJE MASTER AKADEMSKE STUDIJE NA FI­LOLOŠKO-UMETNIČKOM FAKULTETU U KRAGUJEVCU, POD MENTORSTVOM MR ŽELJKA ĐU­ROVIĆA I KOMENTORSTVOM DR JELENE ŠALINIĆ TERZIĆ. NA MASTER STUDIJAMA BAVI SE EGZISTENCIJALNIM PITANJEM ČOVEKA I FILOZOFIJOM 20. VEKA. GODINE 2015. ODLUČUJE DA SE PRESELI U BEOGRAD, GDE FORMIRA SVOJ PRVI ATELJE I U POTPUNOSTI SE POSVE­ĆUJE ISTRAŽIVANJU CRTEŽA I SLIKE. SVOJU PRVU SAMOSTALNU IZLOŽBU U BEOGRADU PRIREĐUJE 2017. POD IMENOM „JE SUIS PAUL DELVAUX“, U KUĆI KRALJA PETRA. IZLAGAO JE NA PREKO 35 GRUPNIH IZLOŽBI I PRIREDIO PREKO 15 SAMOSTALNIH IZLOŽBI. ZASTUPLJEN JE U NEKOLIKO KNJIGA I ESEJA O CRTEŽU. RADOVI SE NALAZE U PRIVATNIM I DRŽAVNIM KOLEKCIJAMA – JEDAN JE OD NAJMLAĐIH SLIKARA ZASTUPLJENIH U STALNOJ POSTAV­CI MODERNE GALERIJE VALJEVO. DOBITNIK JE NAGRADE „PERSPEKTIVA“ ZA NAJBOLJEG MLADOG SLIKARA NA PRVOM BIJENALU FANTASTIKE U BEOGRADU. TRENUTNO ŽIVI I RADI U BEOGRADU. STUDENT JE DOKTORSKIH STUDIJA NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI.

DOBITNIK SI PRVE NAGRADE NA BIJENALU FANTASTIKE „PERSPEKTIVA“ ZA NAJBOLJEG MLADOG SLIKARA. KAKAV JE OSEĆAJ?

Kada sam pristupio konkursu, zaista nisam imao nikakva očekivanja. Zapravo, trebalo je proći prvi krug, a zatim bi slike bile naknadno žirirane kako bi se članovi žirija uverili u svoje odluke, koje su doneli putem foto-dokumentaci­je koja je prispela na konkurs. Isprva, posma­trajući sliku kojom sam se predstavio, ne mogu da kažem da sam gajio bilo kakva očekivanja. Smatram da slikar, govorim u svoje ime pre svega, ne može objektivno da sagleda samo jednu sliku u stvaralačkom nizu. Svakako, velika je odgovornost postaviti jednu sliku i reći: „Da, to sam ja.“ Čini mi se da je jednostavnije kada je samostalna izložba u pitanju gde jedna slika dopunjuje drugu, gde se vidi progres i gde je moguće sagledati čitavu misao jednog slika­ra. Međutim, ovde je to drugačije: jedna slika je trebalo da nosi čitavu ideju slikarstva kojim se bavim, a u vezi sa tim trebalo je napraviti pravi izbor kada je moje stvaralaštvo u pitanju. Neposredno pred otvaranje izložbe dobio sam poziv i saopšteno mi je da ću primiti nagradu „Perspektiva“ za najboljeg mladog slikara u okviru Prvog bijenala fantastike u Beogradu. Za mene je to bila velika čast, znajući koliko je radova mladih autora pristiglo na konkurs. Bije­nale fantastike je, svakako, jedan od inovativni­jih umetničkih događaja, iako je njegovo poreklo u tradicionalnom. Međutim, kao i svaki segment u stvaralačkom, i ovaj hepening našao je svoje mesto u savremenom, a to govori i činjenica da su se na konkurs prijavljivali i stvaraoci koji nisu pikturalno povezani sa samim pojmom fantas­tike.

Smatram da mi ova nagrada, bez obzira na naslov kojim se ograničila u polju slikarstva, umnogome znači, kao što i samo Bijenale znači svim učesnicima koji su dobili priliku da se po­jave na takvoj izložbi.

LIKOVNI KRITIČARI KADA PIŠU O TEBI I TVOM STVARALAŠTVU GOVORE DA PRIPADAŠ STILU FANTASTIKE, NADREALIZMU, A TI SEBE DOŽIVLJAVAŠ KROZ FIGURACIJU ILI NEOFIGURACIJU. U ČEMU LEŽI TA RAZLIKA NA GLEDANJE U TVOM STVARALAŠTVU?

Kod nas je likovna kritika prilično podeljena i hermetična. Smatram da je razlog tome identi­fikacija sa umetničkim činom – delom. Nisam siguran koliko zapravo razmišljam o ,,stilu“ (gru­ba reč) kom pripadam. Rekao bih da slikarstvo treba da živi, a progres kod slikara je veoma uzbudljiv. Ne vidim veliku razliku između ap­strakcije, figuracije, pa čak i koncepta. U ovom periodu se završava velika Kiferova izložba u Gran Paleu, a Pariz je idealan primer figura­tivnog i apstraktnog slikarstva sa prisustvom konceptualnog, znači sublimacija sveprisutnog. Naravno, činjenica je da slikar ima amalgam ko­jim sprovodi slikarstvo i time se urezuje u svest posmatrača – publike, tako da su narativi koji nas određuju prirodni. Moja odluka da govorim o figuraciji kao stvaralačkom polju, a ne o slikar­skom pravcu, utoliko je razumna kako čitavu priču slikarstva ne bih zatvorio.

KROZ KOJE SI UMETNIČKE FAZE PROLAZIO STVARAJUĆI?

Rekao bih da sam se prvi put sa onim što želim da kažem (stvaram) susreo na akademiji, onog momenta kada sam urezao prve poteze perom na papir, koji nisu potpadali pod koncept same akademije. Kada sam slikajući model sliku obeležio ličnim doživljajem čoveka – figure, tada sam sebi postavio pitanje ko je čovek za mene i to pitanje se zadržalo sve do danas. Na slikarstvo sam gledao kao na oblik teskobe, mislim da sam vario mučninu kojom sam bio opsednut: jedan oblik dekadentnog, rekao bih. Vremenom, sazrevajući, gradio sam viziju o tome šta slikarstvo jeste, a važnu ulogu u sve­mu tome odigrali su muzeji koje sam posetio. Pokušao sam da razumem boju kao i temu kojom se bavim. Na platnima, kao i na papiru, između ostalog, često su se gomilale glave koje su bile u nekom zaludnom stanju, stanju stra­ha – vrisku. Sećam se ličnih identifikacija sa junacima iz pojedinih romana: bilo je to pomalo i romantičarski, možda jedna vrsta očekivanja iz kojih je proizilazio kritički strah. Čini mi se da danas toga nema u tolikoj meri – nastupio je smiraj slike, možda čak i lični. Zaronivši najdu­blje, shvatio sam da sam dete svog slikarstva…

ZELENA FAZA U STVARALAŠTVU…

Zelena boja došla je spontano: bile su to prve tmurnozelene slike koje su diktirale moj odraz u platnu. To je paleta koja je, po svemu sudeći, izabrala mene. Kasnije, po dolasku u Beograd, gde je trebalo u potpunosti započeti slikarsku avanturu, nisam bio siguran gde se nalazim kada je u pitanju kolorit koji bi obuhvatio moj iz­raz. Odjednom, desila se slika koja je po mnogo čemu uobličila kolorit kojim ću se docnije baviti, bila je to slika iz 2017. godine – „Je suis Paul Delvaux“. Razmišljajući o poreklu zelene boje, shvatio sam da je to komunikacija sa prošlim vremenom, periodom mog odrastanja, detin­jstva. Pejzaži sa kojima sam se tada upoznao, verovatno malo melanholični, urezli su se u podsvest koja će kasnije odigrati jako važnu ulogu.

KAKO BI OPISAO SVOJE SLIKARSTVO?

Moje slikarstvo je satkano od doživljenih infor­macija kao i saznanja. Čitava akumulacija koja se dešava u svetu koji se odvija van ateljea, kasnije po dolasku u njega biva provučena kroz filter ideje i tako nastaju određeni oblici, forme koje sačinjavaju sliku. Figure koje ispunjavaju sliku često su u padajućem ili ležećem položaju, položaju istrošenog i umornog čoveka, odraz su svega sa čime se svaki dan možemo susresti na ulici ili u podzemnom prolazu. Belina kojom je ispunjena masa figure jeste moj lični odnos prema čoveku kao ideji otelovljenja. Svi ti likovi akteri su u dubokoj noći, tamo gde nastaje san, gde se završava dan, a za mene je to ciklus.

ŠTA VOLIŠ U MIRISU PLATNA I BOJI, OLOVCI I TUŠU?

Eteričnost kojom zrači jedan atelje je često pod­sećanje na to da slika postoji, da nije nestala kao medij izražavanja. Svakako, miris platna ili boje utiče dodatno na stvaranje, mislim da je to zajednički imenitelj između onoga koji stvara i onoga što teži da nastane. Atelje je oduvek bio intiman i mističan prostor, verovatno zbog toga šta se tu dešava vrsta energije koja je utkana u taj prostor gomilanjem platana kao pozitivnih, ali i negativnih rezultata. Često, dolaskom nekih drugih ljudi u taj prostor, mi možemo videti ko­liko je on po svojoj prirodi drugačiji.

ŠTA KROZ NAZIVE SVOJIH SLIKA ŽELIŠ DA NAM KAŽEŠ?

U mom slučaju, najpre nastaju slike, pa tek onda naslov, ili naslov nastaje u toku samog procesa, jer menjanjem same slike, menja se i ideja o naslovu. Retki su momenti kada unapred znam kako će slika biti naslovljena: čini mi se da bih time ograničio kretanje kreativnosti u stvaralač­kom postupku. Imao sam u početku ideju o naraciji kroz naslov, pa sam slikama ponekad pristupao unapred, sa već zadatim naslovom, možda ne u potpunosti definisanim. Ponekad naslovi jesu groteskni, odvlače pažnju ili upuću­ju na nešto sasvim drugo, što je za mene lepota kada je slikarstvo u pitanju, to je oblik zagonet­ke, humora. Mada, ponekad je naslov oštar i u potpunosti definiše sliku i govori o njoj. Naslov treba da produbi sliku i probudi posmatrača, ali ne i da joj oduzme primat. Rekao bih da je naslov podsećanje na ideju, možda i postavljan­je novog pitanja. Često, naslov je taj kroz koji se uranja u dalje stvaranje.

ŠTA BI BILA TVOJA NEPRESUŠNA INSPIRACIJA? U ŠTA MORAŠ DA SE ZAGLEDAŠ KAKO BI SE PREPOZNAO NA PLATNU?

Moja nepresušna inspiracija su moja sećanja, pređeni put. Čini mi se da ću u budućnosti pon­ovo proniknuti u sećanja kroz koja bih sagledao verovatno ove trenutke koje sada živim. Kada bih se našao okružen sopstvenim slikama, bio bi to definitivno pejzaž. To je moj lični pejzaž, momenat u koji sam ušetao u potpunosti ot­voreno u sopstveni strah. Posmatrao bih sve te šume kojima sam okružen kao zavesu koju treba razgrnuti i ući, zakoračiti u nepoznato, u duboko zelenilo, uplivati u vodenu površinu kao odraz svega što se tu zbiva – to je celina koju pružam.

KOLIKO KOŠTA STVARALAŠTVO UMETNIKA?

Mislim da je jako važno govoriti o ceni koju podnosi jedan stvaralac. Nije jednostavno baviti se ovim poslom. Puno je elemenata koji nas određuju kao slikare, tu su i kompromisi koje, po mom mišljenju, treba izbeći ili ih iz­beći u potpunosti ako je moguće. Da bi slikar mogao da stvara, potrebno je da ima osnovne uslove, znači prostor u kom slika i misli, kao i materijal za rad. Takođe, potrebno je opremiti radove kako bi oni izgledali reprezentativnije, sve su to neki nizovi koji usporavaju progres na određeni način. Ali da se razumemo, i savršeni uslovi ponekad nisu zdravi. Drugim rečima, nisu plodonosni za kreativnost. Ponekad ono najbol­je dolazi iz najskromnijih uslova, pa ako hoćete, iz revolta ili nemira. Da bi stvaralac bio u kon­tinuitetu progresivan, svi ovi uslovi su neizos­tavni. Važno je da su se pojavili pojedini prilično razumni ljudi, koji imaju sluha za mlade, čime se, svakako, ipak nešto postiže.

TVOJA SARADNJA SA UDRUŽENJEM PIGMALION I GORAZDOM ČUKOM?

Sa Gorazdom sam se upoznao pre nekoliko meseci kada je posetio moj atelje, iz čega se i izrodila ova saradnja. Poznavali smo se odrani­je sa otvaranja izložbi koje je Pigmalion orga­nizovao. Verujem da je to novina u ovom našem poslu, u pozitivnom smislu naravno. Koliko sam obavešten od svojih kolega, a kako i sam tre­ba da budem gost u Tamjanici, verujem da je iskustvo koje ću odatle poneti veoma dragoce­no i vredno. Kako sam uspeo da se informišem preko socijalnih mreža, puno je mladih slikara kao i skulptora koji su već bili gosti Tamnjanice. Tu su i monografije koje je Udruženje Pigmalion, pod Gorazdovom inicijativom, izdalo. Postoji do­sta pozitivnih pojedinosti koje su u vezi sa ovom pričom. Verujem da će zadovoljstvo biti obo­strano, svakako velika podrška ovoj, kao i svakoj sličnoj inicijativi da se umetnost promoviše na transparentniji način.