BLISKOST

PIŠE: DESANKA BELANČIĆ

– Nekako ceo život sve držim u sebi…

– Valjda imaš najboljeg druga, rođaka sa kojim si blizak…

– Imam Nemanju, tu smo uvek jedan za drugoga, ali ne pričamo o intimnim stvarima.

– Kako ne pričate?! O čemu onda pričate?

– Pričamo o svemu. Eto, nedavno je imao neki problem sa bratom, pa smo se time bavili.

– Dobro, to je lepo, ali ne razumem kako ste najbolji drugovi, a ne pričate o intimnim stvarima.

– Mi smo muškarci…

– Znam da ste muškarci, ali i muškarci imaju osobe sa kojima su bliski i kojima se poveravaju.

– Znaš da sam živeo 10 godina u inostranstvu i nekako sam navikao da sve držim u sebi. Živeo sam sa raznim cimerima. Sa jednim sa naših prostora sam se najviše sprijateljio, ali tamo je čovek prepušten sam sebi. Jednostavno nisam imao sa kim da budem stvarno blizak.

– Jesi li imao neku ozbiljnu vezu dok si bio tamo?

– Nisam, na žalost. Kažem ti, bio sam prepušten sam sebi.

– A kada si se vratio ovamo?

– Najozbiljniju pet godina.

– Jesi li bar sa tom devojkom bio istinski blizak?

– Ne baš. Imali smo nekako čudan odnos, dosta hladan.

– Ne razumem zašto ste onda uopšte bili zajedno.

– To mi je jedina ozbiljna veza u životu.

– Kakav odgovor! A da li nekada plačeš?

– Ne, baš ne. Ne mogu da plačem, a baš bih voleo da mogu da se isplačem… Onako pošteno… Nisam mogao da plačem ni kada mi je umrla majka.

– Nije ni čudo što si se razboleo. Stvarno mislim da nije normalno da ni sa kim nisi suštinski blizak, niti da ne plačeš, s obzirom na sve što ti se izdešavalo u životu. Sav taj stres je morao nekako da izbije, a na žalost se to uvek odrazi na zdravlje. Ja sve isplačem…

– Znam da nije normalno, ali šta da radim… Eto, sa tobom mogu da pričam o svemu… Nekako mi je normalno da sve mogu da ti ispričam. Nije mi uopšte neprijatno.

– Mene si upoznao pre nedelju dana. Nemoj pogrešno da me shvatiš, drago mi je da se osećaš slobodnim da mi pričaš o stvarima koje te tište i kroz koje prolaziš, ali mislim da bi morao da imaš i najboljeg prijatelja sa kojim ćeš biti stvarno blizak, koji će te možda slušati na drugačiji način, sa kojim ćeš imati neki poseban odnos. Znam da ne možeš da pukneš prstima i za sekund to stvoriš, ali barem probaj svesno da se postepeno otvaraš. Sigurno ima neko kome možeš da veruješ. Nemanju znaš godinama, ne bi mu bilo čudno da mu se ponekad ispovediš, a tebi bi usledilo olakšanje. Mada znam da je ljudima nekada lakše da nepoznatim osobama ispričaju ono što inače ne bi poznatima. Ne znam zašto je to tako. Možda zato što ih ne osuđuju.

– U pravu si potpuno… Znaš, ti si potpuno drugačija od svih devojaka koje sam do sada upoznao.

– Kako to misliš?

– Tako, jednostavno drugačija. Nikada nisam sreo devojku sa takvim životnim stavovima.

– Sve moje drugarice imaju slične stavove kao ja. Na šta tačno misliš?

– Iako se kratko poznajemo, jednostavno uvek znaš šta tačno treba da kažeš. Ne mislim da se posebno trudiš oko toga, nego jednostavno znaš šta da kažeš i šta da pitaš… U stanju si da sagledaš širu sliku bez obzira o čemu se radi i uvek daš suštinski jednostavan i logičan komentar, trudiš da izvučeš neki pozitivan zaključak, čak i kada sve deluje crno. I sve to radiš uz poštovanje sagovornika, smireno i često uz osmeh. Eto, juče mi se posebno svidelo kako si razgovarala sa onim mojim kolegom.

– Zacrveneću se…

– Dođi da te poljubim…

– Nije mi jasno sa kakvim ti osobama komuniciraš kada se oduševljavaš potpuno normalnim stvarima.

– Misliš, očigledno normalnim za tebe.

– Istina je da svako posmatra svet iz svoje perspektive i okružuje se sebi sličnima. Zato se i pitam kakve osobe si ti privlačio u život kada te moji stavovi pozitivno iznenađuju.

– Drugačije najblaže rečeno. Ti nemaš predrasude i ne osuđuješ ljude.

– Onda moram da zaključim da ti se na kraju posrećilo da upoznaš baš mene…

– Moja devojka sa sjajem u očima…

– A to znači da se i ti menjaš čim si mene privukao.

– To bih stvarno voleo… Dođi, lezi mi na grudi…

– Sviđa mi se kada me ovako maziš… Znaš, upravo razmišljam o tome koliko sam srećna osoba.

– Što?

– Slušam tvoju priču i shvatam koliko mi znači što sam istinski bliska sa par ljudi. Ja na prvi pogled delujem kao izuzetno otvorena osoba, ali suštinski mi treba dosta vremena da nekoga upoznam i zaista se zbližim.

– A sa kim si najbliža od prijatelja?

– Sa više njih. Sad ću da ti ispričam kako sam upoznala svoje prve drugarice. Imala sam sreću da me je baš tata odveo prvi dan u predškolsko. Sećam se da sam se uplašila kako ću se uklopiti, s obzirom na to da nisam uopšte išla u vrtić i sigurno neću znati nikoga iz grupe. Dok smo u dvorištu čekali da nas rasporede u grupe, tata je spazio svog poznanika koji je, takođe, doveo svoju ćerku. Upoznali su nas, rekli nam da se od tog dana družimo i ostavili nas u dvorištu. Nas dve smo bile potpuno zbunjene, ali smo se uhvatile za ruke i ušle u učionicu. Tako sam upoznala moju Milicu sa kojom se družim i dan-danas.

– Hit, kakvi očevi… Baš lepo!

– Milica i ja smo išle zajedno u predškolsko, osnovnu i srednju školu. Od predškolskog se družimo i sa Marijom, a od prvog osnovne nam se pridružila i Ana. Četvorka kao u seriji „Seks i grad“, samo od mnogo mlađih dana.

– Onda mora da ste svašta prošle zajedno…

– O, da znaš samo, a sve smo potpuno različite. Nemamo sve ista interesovanja, niti iste teme, ali u tome i jeste draž. Bez obzira što se nekada ne viđamo koliko bismo volele, nismo izgubile bliskost. Svaka od njih mi pomaže da dobijem odgovore na određena pitanja sasvim slučajno ili namerno, uvek je tu za razne avanture, smeh, pruža mi podršku, a ono što mi posebno znači je što imam slobodu da ispričam sve što mi se mota po glavi i olakšam dušu, a da znam da me neće osuđivati zbog toga.

– Onda ću morati da ih upoznam.

– Jedva čekam, svideće ti se sigurno. Rekao si da sam ja tvoja devojka sa sjajem u očima, a videćeš da su i one moje drugarice sa istim tim sjajem i veoma sličnim životnim stavovima. Ima nas…