PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: SAŠA ILIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
SAŠA ILIĆ, ROĐENI AUSTRALIJANAC SRPSKIH KORENA, NAJBOLJI GOLMAN, CRNOGORSKI ZET, SUPRUG, OTAC, SPORTISTA, PREDUZETNIK.
GDE GOD DA SE POJAVIO I BORAVIO, OSTAVIO JE TRAGA, NENAMETLJIVO, SKROMNO, ALI IZRAZITO UPEČATLJIVO. SAŠIN ŽIVOT JE VOĐEN INTUICIJOM, IZAZOVIMA, PREPUŠTANJIMA. NJEGOVA VERA U ŽIVOT I RADOST DONOSILA JE USPEHE JEDNE ZA DRUGIM. DANAS, NAKON FUDBALSKE KARIJERE, PUTOVANJA, POSLOVA NA RAZLIČITIM STRANAMA SVETA, IZGRADIO JE SVOJU OAZU U BOKELJSKOM DRAGULJU PERASTU POD IMENOM „MONTE BAY REATREAT“.
PO NJEGOVOM ŽIVOTU SNIMLJENA JE I JEDNA OD PRIČA U FILMU „KAD PORASTEM BIĆU KENGUR“. ODRASTAO JE SA MAJKOM, OCEM I DVE SESTRE. TAJ ŽENSKI PRINCIP DUBOKO JE USAĐEN U NJEGA, A MUŠKI DOMINIRA.
NJEGOV NADIMAK JE KENGUR. SUDBINA NOMADA I BORCA.
KAKO BI UKRATKO OPISAO KO JE SAŠA ILIĆ?
Ja sam čovek koji reaguje srcem i instinktivno. Spontanost je način kako živim svoj život, ali isto tako bitna mi je struktura i stabilnost.
Možda lenj po prirodi, ali se najbolje i najproduktivnije osećam kada stvaram. Kada kreriram nešto, tada dajem 110% sebe, bez odmora i žalbe. Mrzim stagnaciju i kada nemam slobodu.
Svestan sam svoje pozitivne energije što i te kako deluje i utiče na okolinu. U isto vreme imam i dozu stidljivosti u sebi kada me neko hvali, jer se tad ne osećam baš najugodnije.
Paradoksalna ličnost, mogu se prilagoditi veoma brzo u svakoj situaciji, pa i sebe neki put iznenadim. Donekle hedonista, imam tendenciju i talenat da okupljam pozitivne ljude oko sebe da bih ulepšao svoj život, što mi je jako bitno.
ROĐEN SI U AUTRALIJI, GDE SI PROVEO I DETINJSTVO, PUTOVAO I ŽIVEO NA RAZNIM DESTINACIJAMA – ŠTA JE ONO ŠTO SI OTKRIO?
Balkan je Balkan. Emocija, ludost, sreća, tuga, spontanost, empatija, pravda, nepravda i ljubav upakovani u jednu pilulu.
Koliko god da nam nešto fali na ovom području, mi kao narod smo fenomen, umemo da nađemo sreću kad tugujemo, takođe kad smo srećni pronađemo neku tugu. Suze u oba smera.
Zaista se zahvaljujem svojim roditeljima što su me iščupali iz zapadne demokratske „slobodne“ sredine i dali mi mogućnosti da osetim i okusim ovaj pravi balkanski mentalitet. Smatram da bi taj doživljaj i to iskustvo svaki mladi čovek sa zapada trebao da iskusi.
Ja to zovem ‘Balkanski Matrix’. Ko to iskusi, više povratka nema. Tek onda shvataš koliko smo duhovno bogatiji nego bilo gde u svetu.
Da bi mi kao narod iskoristili mogućnosti koje se ovde pružaju, moraju se implementirati neke vrednosti sa zapada, tj. rad, istrajnost i smanjiti očekivanja od drugih. Lako je okriviti druge za lične neuspehe, treba zavrnuti rukave i malo rizikovati u životu.
Čak bih savetovao mladim ljudima sa naših prostora da žive malo na zapadu kako bi shvatili to šta mi imamo ovde.
IGRAO SI FUDBAL U ENGLESKOJ, BIO GOLMAN, POSTAO POZNAT U ENGLESKOJ, SRBIJI, SVETU. PO TEBI JE ČAK SNIMLJEN I FILM „KADA PORASTEM BIĆU KENGUR“.DA LI JE TO BIO SAN DEČAKA IZ AUSTRALIJE?
Svakom dečaku je san da odigra u najvećoj ligi na svetu, pogotovo u Engleskoj.
Najveća draž mi je bila jureći te dečačke snove put ka uspehu. Kada sam bio na samom vrhuncu svoje slave, donekle ni sam nisam bio svestan toga. Čak i ostvarenje tih snova mi se nije činilo kao veliki uspeh.
Nakon završetka karijere sam u stvari video koliko sam postigao. Sa tim iskustvom sam shvatio da su snovi ostvarivi samo ako to istinski želiš.
Što se tiče filma „Kad porastem biću Kengur“, velika mi je čast biti vezan za ovaj kultni film, koji najbolje opisuje ono ludo vreme u Beogradu i pokazuje da je u tako teškim vremenima moguće ostvariti svoje snove.
ŠTA JE SVE POTREBNO DA BI BIO NAJBOLJI GOLMAN?
Samouverenost i mentalna snaga, fizička sposobnost, velika odricanja i odlična saradnja sa saigračima.
KOJI DRAJV TE NAJVIŠE POKREĆE DA IDEŠ U NAPAD I DA OSVAJAŠ NEOSVOJIVO?
Mogu slobodno da kažem da je to osećaj. Sve što sam radio i radim, vođen sam prvenstveno svojim osećajem. Nisam se plašio neuspeha i samim tim sam rizikovao ulazeći u nepoznato. I tako sam ostvario sve što sam želeo.
U PERASTU SI 2002. KUPIO DIVAN PLAC I SAGRADIO ČUDESAN BAJKOVITI HOTEL MONTE BAY REATREAT. KAKO BI OPISAO SVOJ DRAGULJ I KOME JE ON NAMENJEN?
Monte Bay Retreat je ekstenzija sama od sebe. Nije to bila neka klasična investicija za mene, već početak nečeg novog. To je jedna faza u mom životu gde sam svesno sebe iskorenio iz Londona i prešao da živim u Crnu Goru sa vizijom da stvorim nešto za svoju dušu.
Upravo ta „duša“, ta energija se oseća od prvog momenta kad se uđe u Monte Bay. Uz jednu ili dve (neki put 3 i 4) rakije kao dobrodošlicu, gosti se brzo osećaju kao u svojoj kući, znajući da je Adult Only hotel i da nema pristupa ako niste gost. Naši gosti su uglavnom parovi, ljudi koji žele pobeći od realnosti i koji uživaju u intimnom ambijentu gde je sva pažnja posvećena njima.
KADA ČOVEK POČINJE DA SHVATA KOLIKO JE RAD NA SEBI I SVOM TELU VAŽAN ZA NJEGA? I DUH I TELO I RAZVOJ?
Mislim da svako ima svoje autentično životno putovanje. Svest kod svih nas se razvija u različitim životnim dobima. Rad na sebi je jako bitan jer čim se čovek zadovoljava „udobnošću“ u kojoj se nalazi, tj. zadovoljava se tim što ima u fizičkom, materijalnom, duhovnom i emotivnom smislu, tu počinje da se stvara nezadovoljstvo. A najbolji i najjednostavniji način dostignuti fizički, emotivni i duhovni razvoj je kada je čovek u pokretu i bavi se nekim aktivnostima koje voli, da li je to joga, svakodnevna šetnja, trening itd. Tada se svest razvija i pokreće neku vrstu pozitivne energije što otvara put za dalji mentalni razvoj.
U SARADNJI SA MARTOM JOVANOVIĆ, INSTRUKTORKOM JOGE, OSMISLILI STE KONCEPT YOGA & LIFESTYLE RETREATMENT ZA APRIL 2022. GODINE. KAKO ĆE IZGLEDATI PROGRAM?
Marta je specifična osoba koja se retko sreće. Imamo sličnu, ako ne i istu životnu filozofiju, pa kombinacija Monte Bay Retreata sa njenim koučingom i joga praksom nudi zaista unikatan reset i relaksaciju u predivnom ambijentu.
Što se tiče programa, sklop energije Monte Baya sa Martinim konceptom je dobitna kombinacija koja goste sigurno neće ostaviti ravnodušnim.
Krenuo si iz Australije, preko sveta, do Srbije i Crne Gore gde si prepoznao najviše sebe, tu gde pripadaš. Šta ti je doneo taj put? I šta je lepše – put ili dolazak do cilja?
Svaka država gde sam boravio je bila jedna životna lekcija. Pokupio sam dosta iskustava, loših i dobrih, što je i kreiralo ono što sam danas. Iako smatram sebe građaninom sveta, koreni su čudo i jako sam ponosan to što sam Srbin, tj. srpskog porekla. Smatram da su ljudi sa Balkana jako specifični i imaju sposobnost da se kroz loše i dobre situacije adaptriraju i snalaze ne gubeći ono što je najbitnije – smisao za život.
Ostvarenje cilja je daleko manje zadovoljavajuće od samog puta. Duhovni razvoj se automatski zaustavlja u tom trenutku kada se cilj ostvari, zato je jako bitno da imate nove ciljeve da bi se dalje razvijali.
TEMA JANUARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „LJUDI SA SJAJEM U OČIMA“. KADA SU TI OČI NAJVIŠE SVETLELE, A KADA SI PROLAZIO HODNICIMA TAME?
Oči mi najviše sijaju kada sam u fazi stvaranja i neizvesnosti. Ali najveći uspeh i sjaj u mom životu jeste stvaranje porodice i rođenje dece.
Nakon gubitka oca i završetka fudbalske karijere, ne znajući šta želim dalje u životu sa svojih 36 godina, skup je okolnosti koje mogu nazvati „hodnikom tame“.
