MOĆ CRTEŽA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: JELENA ŠALINIĆ TERZIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Jelena Šalinić Terzić je rođena 1976. godine u Kraljevu. Srednju umetničku školu „Đorde Krstić“ završila je u Nišu. Na Fakultetu likov­nih umetnosti (odsek slikarstvo, Beograd) diplomirala je 2000. godine, u klasi profe­sorke Anđelke Bojović, gde je i magistrira­la 2003. godine kod iste profesorke. Zapo­slena je kao asistent na predmetu crtanje i slikanje na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu (FILUM). Član je ULUS-a od 2001. godine. Samostalno je izlagala od 2000. godine u Kraljevu, Beogradu, Čačku, Nišu, kao i na brojnim kolektivnim izlož­bama. Dobitnica je više nagrada, između ostalih: nagrada za slikarstvo galerije Pero, Beograd 2000; nagrada za studenta gene­racije FLU, Beograd, 2000; prva nagrada za crtež, VIII Beogradski bijenale crteža i male plastike,“Paviljon Cvijeta Zuzorić“, Beograd, 2007; prva nagrada za crtež „30×30“, Sa­vremena galerija Zrenjanin, 2007; finalista nacionalnog izbora „International Henkel Art Awards“, Kuća legata, Beograd, 2008; prva nagrada za crtež fonda „Vladimir Ve­ličković“, 2010. Bavila se i kostimografijom u pozorištima u Nišu i Kraljevu.

KAKO BI OPISALA SVOJ LIKOVNI JEZIK?

Jezik je jedna od pojava koje nas inače defi­nišu, našu egzistenciju, odnos prema svetu i drugom čoveku. Likovni jezik je, po mom dubokom uverenju, najzagonetniji vid ispo­ljavanja ljudske duhovnosti. On je za mene oduvek bio primaran način izražavanja jer sam ga doživela na početku kao nezaustav­ljivu igru svih elemanata od kojih je satkan, kompleksnu i apstraktnu, bez obzira na for­mu ispoljavanja. Vremenom ta igra posta­je složenija, kako sam upoznavala prirodu svih segmenata koji ga čine. Igra je uvek imala i ima mogućnosti grananja u mnogim pravcima, samim tim put postaje pun izne­nađenja i saznanja.

CRTEŽ KAO MEDIJ TVOG LIKOVNOG IZRAŽAVANJA

Crtež je početak i kraj likovnosti, u njemu se sabira sva moć likovnog govora, iz njega izvire i u njega uvire. Kao osnov celokupnog plastičkog načina izražavanja, on je skelet jednog sistema mišljenja i jednog načina govora. Još na studijama sam osetila ogro­mnu moć koju poseduje crtež i ta moć me je privukla i vezala. Crtežom se govori spon­tano i direktno o doživljaju i viđenju, ulazi se usmereno u saznajne procese, prolazi se sigurno pored nepotrebnog i ometaju­ćeg, a suočava se istinski sa problemom, misterijom, tajnom, sa onim što naše biće prepoznaje kao prostor svog ispunjenja. Le­pota crteža je, rekla bih, trajno osvojila moju pažnju, jer se dogodilo prepoznavanje, što doživljavam i kao vid sreće i ispunjenja.

SLIKA KAO IZRAZ U TVOM STVARALAŠTVU

Sve moje crtačke cikluse prate i ciklusi sli­ka. Slika i crtež su neraskidivo povezani u mom radu, bez obzira što su ciklusi slika manje izlagani od crteža. Slika je koagula­cija likovnih dešavanja, filozofska poruka rada, koncentracija života svih likovnih ma­nifestacija. U slici ostajem uglavnom dugo dok ne “izronim” u kompoziciju koja je ova­ploćenje svih problema počevši od proble­ma koje pred slikara postavlja fizički sloj dela do onih sfera duha koje su dodir trans­cendentalnog. Sliku doživljavam kao posebnu vrstu likovnog doživljaja jer biti autentičan danas u slikarstvu posle toliko vekova slikanja i toliko čudesnog slikarstva nije samo izazov, već i jed­na vrsta hrabrosti koja je inače neophodna oni­ma koji su stali na put Umetnosti. Zato je doza ljubavi i vera neophodna u samom činu slikanja. Za razliku od crteža, u mom radu gde dominira opčinjenost linijom, u slici su boja i materija, tek­stura, srž istraživanja. U slaganjima i koncentra­ciji tih slojeva slika ispoljava svoj poseban lik za mene, jer je nemoguće istražiti bogatstvo i dina­miku njenih pojavnosti.

APSTRAKCIJA KAO PUT U NEPOZNATO

Apstrakcija je pre svega način razmišljanja, ne od­sustvo figuracije, jer i najklasičnija dela figurativ­nog slikarstva, poput recimo Karavađa, duboko su apstraktna. Odlikuje ih apstraktno mišljenje, hod po osetljivim ivicama vidljivog sveta i sup­tilno ispitivanje granica tog istog sveta. O tome je vrlo precizno govorio slikar Karl Apel. Kao što se vidljivo i nevidljivo neprekidno prepliću u polju umetnosti i u mom radu je konstantno aktuelna veza figurativnog i apstraktnog – i u jednom i u drugom ispoljavanju likovnosti je manifestacija delanja duhovnog, ne samo fizičkog. Mimezis je početak, sve ostalo je rad na sebi u smislu ot­krivanja duhovnog sveta i njegovog “smeštanja“ u svet slike. Na tom tragu je celo slikarstvo od početka 20. veka, pa nadalje.

CIKLUSI U KOJIMA SI SE PREPOZNAVALA I RAZVIJALA

Rad u ciklusima je konstanta mog razvoja. Još po završetku studija, to sam prepoznala kao ri­tam u kome mogu da ostvarim zamišljeno i že­ljeno u crtačkim i slikarskim avanturama. Jedan ciklus ipak bez obzira na tematske i druge karak­teristike nije isključiv i zatvoren u sebe. Ciklusi se međusobno prepliću, teme koje su karakteri­stične za jedan ciklus u “novom ruhu” se javljaju u drugom. Ciklus je za mene inspirativna forma jer nisam umetnik koji “okamenjuje izraz” zarad prepoznatljivosti ili iz bilo kog drugog razloga, stalno istraživanje, otkrivanje novog ili istog, ali u drugom, povezuje me sa istinskom prirodom sveta koju su najčistije i najdublje promislili i spoznali, po mom uverenju, stari Grci – sve je u konstantnom protoku, neprestalnom menjanju, ali suština je ista. Izazov različitosti inspiriše ce­lokupan moj rad. Vezanost za prirodu, prostor neba, stene, zemlje, stalna je tema u svim ciklu­sima, kao i razmišljanje o veri u moć umetnosti da svojom zagonetnom pojavom sačuva lepotu sveta, celinu sveta.

UZORI KOJI TE INSPIRIŠU I POKREĆU NA POTEZ

Uzori koji me pokreću oduvek su umetnici koji su stvarali u svim vremenima uprkos problemima, tami i sivilu, nemoći kojima su bili okruženi. Iz­nedriti lepotu ili opit iz koga zrači snaga, energija koja stvara je pokretač. To su slikari, pisci, kom­pozitori… jednostavno umetnici kod kojih je do kraja živela i živi potreba da izraze sebe i svevre­mensku snagu umetničkog delanja. Rubljov, Dostojevski, Čehov, Šile, Vermer, Karavađo, Kle, Sezan, Gogen, Maljevič… Niz je zaista dug, jer u stalom nadmetanju Erosa i Tanatosa misija živo­ta na sreću pobeđuje, ali put Tanatosa je ipak i do kraja uz nju. To je ustrojstvo sveta u čiju tajnu su se zagledali svi istinski zapitani umetnici svih vremena koji su život ulivali u Umetnost. Oseti­ti tanane niti od kojih je satkano vibrantno tkivo lepote u nečijem radu je pokretač na sopstveni potez koji će se nadovezati na tu nit ili kako bi Borhes rekao “umetnost se hrani umetnošću”.

KADA SLIKAR NAJBOLJE SAGLEDAVA SVOJ RAD?

Sa određene vremenske distance se preciznije sagledava pređeni put, kao i njegov tok u sadrža­ju trenutnog života i sopstvenog rada. Sagleda­vanje svog rada sa te distance je jako dragoceno jer znači negovanje kritičkog odnosa prema sop­stvenom, ali i tuđem radu. Ponekad nastupe i pa­uze koje su posledica zasićenja određenom vr­stom rada, ali i prirodne potrebe da se prepreka savlada tako što ćete se udaljiti od nje ne bi li je jasnije sagledali. Takođe, sopstveni rad se sagle­dava u jeku rešavanja određenog problema, “iz jezgra života u kome je vreme nemerljivo”, onda kada se donose odluke kako nešto okončati ili nastaviti.

IZA SEBE IMAŠ 53 SAMOSTALNE IZLOŽBE. ŠTA TI SVAKA IZLOŽBA GOVORI? O RASTU, SAZREVANJU, TOKU…

Svaka je dragocena u mom sazrevanju, rastu kao slikara i umetnika, jer izložba nije samo postavka radova u određenom galerijskom ili drugom pro­storu , već živa interakcija radova i tog prostora, kao i radova i ljudi koji cirkulišu tim prostorom kao recipijenti izloženih radova. Dakle, svaka izložba za mene podrazumeva živ i dinamičan odnos mene koja sam u svom radu i onoga što se dešava sa njima kada napuste prostor ateljea u kome su nastajali. Sve što se desi za vreme trajanja jedne izložbe može biti neka vrsta puto­kaza kuda i kako dalje, u tom smislu izlagačka aktivnost i usmerava budući rad. Izložba održa­va u introspektivnom slikarevom bitisanju bitnu socijalnu komponentu života, jer njegov rad je i namenjen drugom, onom koji uz njega postaje bolji, svesniji, budan i konačno zapitan.

ŠTA NAGRADE ZNAČE UMETNIKU?

Nagrade su bitne, na neki način su podrška i znak da neko obraća pažnju na vaš rad. Ja sam ima­la sreću i zadovoljstvo da budem laureat mno­gih nagrada, ali mi je posebno draga nagrada za crtež Vladimir Veličković. Pored toga što sam dobila tu nagradu, za mene je istinska nagrada bila to što sam upoznala tog istinski velikog i čo­veka i umetnika koji će uvek zauzimati posebno mesto u mom životu jer je njegovo razumevanje mladog čoveka i stvaraoca uvek bilo na nivou na kome je retko kada bilo ovde, a kakvo je nadam se u svim razvijenim zemljama. Veličković je za­ista napravio pomak stavljajući fokus na crtež kod mladih autora, tom podrškom on je jasno i realno dokazao da prvenstveno kultura i umet­nost oblikuju i daju šansu za uzlet jednoj kulturi.

BOJA KOJA TE ZAOKUPLJA I KOJA JE SIMBOLIČKI POVEZANA NA SVIM TVOJIM CRTEŽIMA, SLIKAMA.

To je plava oduvek. Boja najveličanstvenije civili­zacije starog sveta, vizantijske, boja sveukupnog nebeskog i zemaljskog prostora. Najmističnija u svetu topih i hladnih boja. Plava je prisutna do­minantno u mom radu od učeničkih radova, pa nadalje. Prva pomisao na tu boju stvara sliku ne­prevaziđenog slikarstva hramovnih svodova u vi­zantijskom svetu koji iskre mirom i monumental­nošću. Oduvek sam htela da spoznam energiju i zanos kojima zrači ta boja i da je manifestujem u sopstvenom radu.

TVOJA SARADNJA SA UDRUŽENJEM PIGMALION I GORAZDOM ČUKOM?

Izuzetna je pojava ovakvog pregalaštva na ovim prostorima i iskreno se nadam da će trajati. Ova kolonija je već ostavila trag na kulturnoj mapi Sr­bije zahvaljujući Gorazdu Čuku. Stvaranje u pri­rodnom ambijentu Tamnjanice, okružen stena­ma prelepih planina južne Srbije, već je radost i privilegija uz uslove za život i rad koji su obezbe­đeni u koloniji. Takođe je dragoceno poznanstvo sa kolegama iz Slovenije, jer je kolonija osmi­šljena kao kulturni dijalog, razmena iskustava i upoznavanje umetničke scene dve zemlje. Tam­njanica zrači neobičnom energijom mira i sama činjenica da se u njoj oseća dah mediteranskog sveta i klimom i svetlošću i bojom prostor živi posebnim, tihim životom za koji se danas zna i šire zahvaljujući umetnosti.