in

А ГДЕ СМО МИ АКО (СТАЛНО) ТРАЖИМО СРЕЋУ?

ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: НАТАША РАЈАКОВИЋ

Пре пар дана стигао ми је позив, произашао из могуће сарадње, да дођем на једно занимљиво окупљање које пружа подршку стваралаштву жена из казненог завода. Остављајући сећања на филмове Другог светског рата и логора, бодљикавих жица али и свежих (под)сећања на манастир Дечане и Цркву Богородице Љевишке, као и многа друга света места која су опасана оградама, границама, жицама које имитирају ружин трн али ништа из њих не ниче.

Заборавила сам где улазим и под утиском од нових зграда, обновљених радионица, спортских терена, трпезарија, библиотека и медијске сале, трнови које помињем (неки људи их зову бодљикавим жицама), подсетили су ме где сам али не и са које стране сам. Јер бодље су са обе стране па се питам ко кога заробљава и ко ли је осмислио тако нешто – мора да је био дубоко забринут над темом правде или оног што тиме зовемо. Свако ко је осудио носи по једну бодљу и сваком коме се суди припада бодља. Остају неки слободни људи – јесу ли заиста слободни ако знају да духовна или физичка бодља постоји, чека да се саплетемо и…? Ко ће рећи са које смо стране жице – ко или шта ће нам потврдити идентитет?

А тај идентитет, тако болно распет између унутрашње чежње и спољашњих архитектонских међа, не потврђује се декретима овога света нити пресудама које исписују људске институције. Док посматрам жене које унутар тих бедема стварају, чији прсти пребиру по платну, папиру или тканини, схватам да је стваралаштво заправо радикални вапај за изласком из анонимности коју било који систем намеће. Оне не сликају да би убиле време, већ да би васкрсле сопствено биће из сивила у које су уроњене. Модерна наука, та ужурбана и површна трка за дефиницијама, покушаће да ово тренутно олакшање, овај бљесак унутрашње радости у затвореном простору, подведе под биохемијски конструкт – под онај чувени „молекул среће”, допамин или серотонин, нудећи нам јефтину утеху у формулама. Али колико је то научно свођење човека на епрувету заправо сиромашно пред тајном људске личности која и иза било каквих решетака чезне за вечношћу!

Срећа о којој овде говоримо, и коју ове жене на тренутак дотичу кроз своје стваралачке покрете, није емотивни нуспроизвод успешног дана нити хемијски баланс у организму – она је онтолошка категорија, дубоки егзистенцијални догађај сусрета. Када жена унутар казненог завода успе да изнедри лепоту из сувог и наизглед мртвог материјала, она тиме врши један дубоко евхаристијски чин преображаја. Она своју палу стварност, своју кривицу, своју изолацију и свој бол приноси оном који једини може да исцели сваку рану.        То је она истинска слобода унутар неслободе, која показује да се унутрашњи олтар срца не може затворити никаквим решеткама. Сећање на Богородицу Љевишку и Дечане овде добија свој пуни, живи смисао – та места су опасана жицама не зато што је у њима зароњена тама, већ зато што свет који је напољу не трпи сведочанство чисте, неомеђене Светости.

Жица која опасује манастир и жица која опасује затвор имају исту геометрију, али потпуно различиту онтологију. Манастирска жица покушава да задржи светињу унутар простора који свет жели да избрише, док затворска жица покушава да изолује човека од света који га је већ осудио и ампутирао. Међутим, и једна и друга сведоче о истом – о дубоком страху човечанства од суочавања са суштином живота и са тајном слободе. Ми који ходамо „напољу”, наизглед слободни, често носимо много гушће и опасније унутрашње бодље, жице предрасуда, огорчености и самодовољности, које нас заробљавају много ефикасније од било ког зида. Ко је онда заиста иза жице? Са које стране бедема борави истински сужањ, а са које ослобођена душа?

Ако срећу сведемо на молекул, ми заправо капитулирамо пред митом о самодовољности и биологизму који савременог човека претвара у потрошача сопствених емоција. Савремена култура нас непрестано бомбардује захтевима за инстант срећом, за вештачким осмесима и површним задовољствима која се могу купити, измерити и конзумирати. Али тај вештачки рај се брзо урушава пред првим суочавањем са патњом, са грехом или са изолацијом. Права радост, она која извире из светоотачког искуства подвижништва, увек је пролазак кроз уска врата, кроз распеће егоизма и кроз болно чишћење унутрашњег простора бића како би оно постало способно да прими другог. Жене које стварају у казненом заводу, можда и несвесно, пролазе кроз тај исти подвиг – оне своју изолацију претварају у простор унутрашњег тиховања, у своју специфичну пустињу у којој се задобија истински мир.

То стваралаштво под заједничким, отвореним небом јесте мост који руши све поделе на „нас” и „њих”. Под тим отвореним небом које не познаје границе нити бодље све наше људске разлике и социјалне категорије постају потпуно небитне. Небо али и земља јесу оно заједничко сведочанство Божје љубави која подједнако греје и оне у манастирским портама, и оне у затворским круговима, и оне на ужурбаним градским трговима. Када се са тог неба спусти поглед на дубљу људску стварност, или са земље упути, молекул среће се коначно открива – он постаје тек сићушни, ухватљиви (од)сјај једне неупоредиво веће духовне реалности: чежње створене људске природе за преображајем и обожењем.

Зато, док остављам за собом капије Завода, у мени не остаје горчина, већ једна тиха, васкрсна нада која не тражи аплаузе нити спољашње потврде. Жице ће остати тамо где јесу, да подсећају свет на његову несавршеност и на његов страх. Али лепота која је рођена унутар тих зидова, лепота која је прошла кроз огањ патње и пронашла свој израз кроз женске руке, већ је прелетела преко сваке бодље. Она је постала део оне невидљиве, али непобедиве географије нашег заједничког духовног и културног идентитета, који се чува једино тихом, непоколебљивом верношћу смислу. Срећа, дакле, није у молекулу; она је у односу, у Христу, у храбрости да се остане човек са обе стране жице.

ŠTA MISLITE?

AKO ŽELIŠ SREĆAN ŽIVOT VREME JE DA ODUSTANEŠ OD POTRAGE ZA SREĆOM