PIŠE: PRIM.DR ANĐELKA KOLAREVIĆ, PSIHIJATAR, PSIHOTERAPEUT
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
Mali deo populacije boluje od ozbiljnih kliničkih oblika depresije, dok veliki broj ljudi pati od “blažih” oblika depresivnosti, u stvari od apatije, odsustva zadovoljstva, interesovanja, motivacije. Mnogi ljudi žive rutinski i osećaju se frustrirano, apatično, zabrinuto, u velikoj strepnji, čak i besno. Neuroza odsustva smisla i svrhe življenja je veoma prisutna. Takve osobe imaju stav prolaznosti, fatalistički stav da je već sve isplanirano, konformizam i kolektivizam.
Konformizam ih uvlači u hedonizam, bez odgovornosti prema sebi, svetu ili drugima. Rutina i jednoobraznost im omogaćava da svoju ataraksiju dostignu do nivoa bezosećajnosti i besmisla. Kolektivizam ih poziva na utapanje u masu, koja po svom određenju nije homogena, već grupa u kojoj pojedinac nema integritet.
Došli smo do krize civilizacije, ali i krize postojanja i egzistencije samog pojedinca.
Zbog gubitka sigurnosti u svoje instinkte, ljudi se osećaju manje snažni, manje otporni na frustracije. “Ne znaju kako” da se snađu, kako da žive, kako da reaguju, koja ima je svrha i smisao života.
Zbog gubitka tradicije, koja je bila putokaz i vodilja kako se šta radi, ljudi su zbunjeni i nemaju na raskrsnicama života jasan odgovor šta da se radi.
U takvoj ljudskoj situaciji, gde vrline nisu na ceni, gde se snaga i brzina više cene od velikodušnosti, iskrenosti, poštenja, individua bez mase postaje osetljiva, kao list na vetru.
Javlja se povišena anksioznost, panična stanja, bolesti zavisnosti, samoubistva. Živi se život u kome je smisao da nema smisla.
Osobe u anksioznim stanjima žive svoja pogrešna nesmislena uverenja kao što su: “Da bi čovek bio uspešan, on mora da bude nepogrešiv”, ”Drugi ne smeju da loše misle o meni”, ”Ljudi ne smeju da vide moju uznemirenost”, ”Moram da kažem nešto lepo, zabavno i zanimljivo, što će svi primetiti.”
Ni po koju cenu ne sme da ispolji grešku, da se podvrgne podsmehu ili omalovažavanju.
U komforizmu postoji imperativi da se u socijalnim situacijama ne oseća loše, nelagodno i uplašeno. Sve vreme čovek treba da se oseća lepo, lako, prijatno.
Smisao života je sam život. Kako ga “oživeti”? – Jedino tako što mu se dodeljuje smisao.
Čovek ne treba da se pita koji je smisao njegovog života, već da shvati da je on taj koji je upitan.
Čoveku smisao ne može neko drugi da pruži, ili da mu ga stvori, već svaki pojedinac ima svoj jedinstveni zadatak, svoje jedinstveno poslanje, koje mu je dato i koje samo on može ispuniti, pre svega prevazilaženjem samoga sebe. Samo transecndencija je zapravo duhovan odnos prema samom sebi, ali i svetu i drugima i, na kraju, prema onome što ga prevazilazi.
Postiže se samodavanjem, stvaranjem, doživljajem neke vrednosti, npr. ljubavi, razumevanjem, i kroz pomoć drugima, kroz velikodušnost.
I, najzad, zauzimanjem stoičkog stava trpljenja onoga što nam je sudbina dodelila.
Život može da bude smisleniji samo:
– preko onog što dajemo životu
– preko onog što uzimamo iz sveta
– preko stava koji zauzimamo prema sudbini koja više ne može da se promeni.
Da bi se život živeo u punoj meri, oslobođen strepnje, straha, preteranog hedonizma, mora da bude aktivan.
I to pre svega duhovno, intelektualno, emocionalno i fizički aktivan.
Aktivnost sprečava odlazak u izbegavanje i pasivnost koji produbljuju anksioznost.
Svaka osoba koja vodi računa o ličnoj moći tako što ne kontroliše i ne dominira drugima, već kontroliše sopstvene misli, osećanja i ponašanja, postaje zaista moćna, ali i zdrava. Svaki onaj koji kroz ljubav i pripadanje jača svoj integritet, kreiraće svoj zdrav mentalni prostor.
Da bi život bio živ, čovek treba da živi u vrlinama, a prva od svih je ljubav. Ljubav prema sebi, drugima i istini je ona snaga koja nam daje mir.
Živ život je onaj koji nam daje snagu da budemo odgovorni, da izdržimo da smo pogrešivi. Bol i patnja neće biti prepreke u ostvarivanju punog života.
Ako ja ne uradim, ko će? Ako to uradim zbog sebe, šta sam?
(jevrejska izreka od pre 2000 godina)
