NIŠTA SE NE GUBI TAKO VEČNO I NEPRIMETNO KAO LIČNOST

PIŠE: MINA LAZOVIĆ
FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ

Ili drugim rečima – there is method to the madness. Po mišljenju jedne veoma pametne dame, postoje tri pravila u ovom svetu: 1. Život nije večan. 2. Život nije fer. 3. Život nije logičan. Nije fer, nije logičan? Zvuči surovo, ali mi je pao teret čim je to izgovorila. Pomislim da životnih pravila onda zapravo i nema. Sami ih stvaramo. U redu, postoje zakoni, ali se onda prisetim da Cezar nije kažnjavao vojnike zbog zločina, nego zato što su bili uhvaćeni na delu. Pa ko se snađe, snašao se.

Sad kada anksioznost, neuroze, depresija & ostali drugari polako dostižu svoj vrhunac, potpuno je razumljivo da veliki broj ljudi traži utočište u osećaju sigurnosti i kontrole. Neke jasno definisane i čvrste strukture na koju mogu da se oslone i u kojoj se osećaju bezbedno. I grčevito se drže toga, a zapravo se hvataju za vazduh. Ne živimo u vakumu, niti u sterlinom okruženju; ni život, a ni čovek nisu apsolutne vrednosti. Red i haos su samo dve strane jednog te istog i ne isključuju jedno drugo. Racio i logika; intuicija i instinkti. I, eto je, zavodljivost dualiteta i dijametralnih suprotnosti.

Neću da vam pričam o haosu koji nas okružuje, ima ga po svim medijima, već o svom vidjenju istog. Razmišljam koliko mi je zapravo neophodan. Čemu neprekidna jurnjava za sigurnosću i komforom kada taj proces nekad ume i da nas otupi i otudji od nas samih? Proživiš život a da ga nikada nisi ni potpuno doživeo. I dobro i loše. Čemu strah od nepoznatog? Na kraju dana, sve je i poteklo iz haosa. To što ga racio u potpunosti ne razume ne znači da podsvesni i intuitivni delovi nas neće. Posmatrajte i osluškujte celim bićem, čitajte između redova. A ponekad je najbitnije lekcije nemoguće opisati, mogu se jedino doživeti. Tada cela ova haotična priča počinje da ima lepotu i smisao.

Ponekad treba pobeći iz kolotečine i vratiti sopstveni život u ravnotežu, pogotovo ako želimo da sačuvamo srce i dušu. I (nevaljalo) dete u sebi. Igrajte se slobodno, jedino vi možete sami sebi da date pravo i dozvolu, niko drugi se tu ništa ne pita. Svako mesto je potencijalno igralište, ili pozornica. Kada imam posla sa nepodnošljivim ili bizarnim ljudima, ubedim sebe da smo u predstavi i odaberem svoju ulogu tj. koji god alter ego ispliva. Probajte, zabavno je.

Red i pravila nam pružaju zaštitu, ali nas u isto vreme sputavaju i ograničavaju slobodu. Bude i trenutaka u kojima podrazumevaju i cenzurisanje sopstvene ličnosti i zapostavljanje unutrašnjeg sveta zarad ispunjavanja nekih društvenih normi. Onoga zbog čega smo zaista posebni i zbog čega se osećamo živo. Već odavno sam se pomirila sa odudaranjem i oprostila od eksterne validacije. Lepše spavam kada funkcionišem po slobodnom nahođenju; kad zatreba snosim posledice. Ako košta nek košta, moje je. Smatram da bi bila šteta da izbledim i sperem sve svoje boje. A u zoni komfora i svakodnevici se to lako desi. Ne zato što ja mudra tako mislim, nego zašto je i još mudriji Kierkegaard rekao da se ništa ne gubi tako neprimetno i nepovratno kao ličnost. Ispadnu vam novac ili ključevi od auta i to vrlo brzo spazite. Sa samim sobom je već drugačije.

Odavno sam pročitala, a skoro me je neko i podsetio – “Čoveče, vrati se sebi dok još imaš kome”. A čitavo to “ja” je mnogo više od onoga što se da videti očima, više od persone, imidža, društvene pozicije, uloge i svakodnevnih aktivnosti. Kad padne mrak, ispliva podsvest. Kad padne klapna, ispliva ono primitivno. Svi nosimo neki haos u sebi. Tek kada sagledamo sve delove svoje ličnosti možemo da pričamo o pravom ”ja”. Ono prefinjeno i sofisticirano ima smisla doklegod smo svesni i prihvatamo životinju i divljaka u sebi. Da, da, baš životinju, jer to i jesmo a često negiramo i potiskujemo. Da budem iskrena, uvek me je više ispunjavalo da provodim vreme sa takvim ljudima nego sa onima koji su preterano fini i pristojni. Ta potreba za savršenstvom i predstavljanjem sebe u najboljem svetlu mi je uvek sumnjiva.

U trenutnku kada vam ponestanu racionalna rešenja za neke životne probleme, napravite pauzu i odstupite malo. Par koraka nazad, ili u stranu. Malo odlepite da biste se unormalili. Neverovatno je kako je nekada jedini put do jasnije perspektive izlet u haos. I, u isto vreme, hrana za dušu. Znam da imam dovoljno jaku volju da održim disciplinu i izguram neke stvari na silu. Ali, u isto vreme imam i talenat da prizovem haos i jaku potrebu da sperem dosadu. Svako malo mi se desi. Uglavnom se fino zabavim. U trenutku kada uhvatim sebe da sam preduboko zagazila u pragmatiku – namerno se zaustavim i otkažem poslušnost. Odoh do đavola jer baš tamo mi se ide. A realno je i najgotivniji lik u kraju. Malo psihodelije nije na odmet.

Jedno mogu sa sigurnošću da tvrdim – kada mu se prepustite, haos ume biti i predivna stvar. U njemu se krije i beskrajna sloboda. Iz njega proizilaze mašta i kreativnost. Ponekad, potražite lepotu u neredu, nepravilnostima i ludilu. Oslušnite sebe i zapamtite ko i šta vas zaista ispunjava. Sagledajte se i prihvatite i neprijatne emocije, svoje nesigurnosti i slabosti. Kladim se da postoji bar jedna osoba kojoj se baš to dopada kod vas. Prigrlite nepredvidivost i neizvesnost. Možda već prekosutra dobijete na lutriji. Usput će biti svega i svačega, neki ljudi će se pojaviti da vas namame u one stare, beskorisne navike, a neki u nove početke i neotkrivene delove vas samih. Vaše je da izaberete želite li napred ili nazad. Svet nastavlja da se okreće, vreme teče, stajanja u mestu nema. Nekada malo zastraniš da bi se vratio sebi. A nekada je vreme za promenu. Odavde gledano, život nije autopilot, niti vožnja po pravom autoputu. Više je surfovanje po talasima svega što naiđe – i spolja i iznutra. Izvolite, snađite se. I obavezno uživajte.