NAJMANJI ZAJEDNIČKI SADRŽALAC

PIŠE: VANJA BOKUN POPOVIĆ

Počelo je neočekivano, bez najave i uvoda. Po­put talasa cunamija preplavilo me je u trenutku, preklopilo moje postojeće misli i posadilo u moj um jednu misao koja nije prestajala: “Najmanji zajednički sadržalac, najmanji zajednički sadr­žalac.” Telo je postalo energizovano, slike su promicale brzo i osećaj urgentnosti me je obu­zeo. Nisam mogla da shvatim šta se dešava, ali sam znala da sam u prisustvu nečeg toliko velikog što je moje biće PREPOZNALO. Nije mi trebao dokaz niti objašnjenje za trenutak kada su se sve lampice upalile, a um dobio raketni pogon.

“Moram doći do najmanjeg zajedničkog sadrža­oca”, šapnula sam sebi kao da sam prihvatila poziv.

Tada sam imala trideset godina, pokušavala sam da izađem na kraj sa kompleksnostima ži­vota u Njujorku pred pitanjem – šta donosi sle­deća decenija – nakon što sam se naputovala, naradila, natrenirala sporta i jako dobro provela. Znala sam da neću provesti vek u disfunkcio­nalnom prosvetnom sistemu tog velikog grada, a ponajmanje u jednoj od najkritičnijih srednjih škola u Južnom Bronksu, u kojoj sam već radila punih šest godina kao stipendista grada Njujor­ka. Za moju generaciju se tada već uveliko use­lio termin “quarter life crisis” da objasni pojavu sa kojom se starije generacije nisu srele – kriza prve četvrtine života. Kao pojam, ova kriza je objašnjena sudarom velike želje da doprinese­mo svetu i da živimo svoju svrhu naspram neo­graničenih mogućnosti koji je brzomenjajući svet iznosio pred nas. Mi smo generacija koja je odbi­la da životari. Mi smo generacija koja je rekla NE kompromisima. Mi smo generacija koja je rekla DA životu. Mi smo milenijalci.

No, tog dana u mom malom stanu na Menhet­nu nije bilo dovoljno mesta niti reči da objasni trenutak kada me je obuzela ideja “najmanji za­jednički sadržalac” i umesto ja nju, ona je po­čela mene da mantra. Danima sam osećala ne­izrecivu potrebu da stanem pred najveću tablu na svetu, uzmem flomastere i samo krenem da pišem. Ne znam šta – nešto je želelo napolje i tražilo je ogroman prostor da se izrazi. Najmanji zajednički sadržalac.

Lagala bih vas kada bih rekla da jedan deo mene nije bio zabrinut. Raspitivala sam se kod rodite­lja i rođaka ima li u našim lozama mentalnih bo­lesti. Da li je moje trenutno stanje odraz unutraš­njeg loma koji najavljuje dublje psihoze? Da li sam skliznula u prostore iz kojih nema povratka u zonu zdravog razuma? Da li sam – pukla?

Sa druge strane, moj “najmanji zajednički sadr­žalac” me je mantrao, uzimao u sebe, energizo­vao, pokazivao sledeći korak. Gde god bih se okrenula u Njujorku, videla bih ljude. Ljude koji žure, ljude koji se trude, ljude koji tuguju, ljude koji se muče. Bez obzira koliko novca imali – od prosjaka do milionera – sa kim god pričala, činilo se da svi muče iste brige. Znala sam da ja Ži­vot više od toga. Najmanji zajednički sadržalac, najmanji zajednički sadržalac,… Mora da posto­ji najmanji zajednički sadržalac ljudske patnje i najmanji zajednički sadržalac ljudskog ispunje­nja. Mora da postoji tačka u kojoj su svi odgovori.

“Najmanji zajednički sadržalac, najmanji zajed­nički sadržalac, najmanji zajednički sadržalac…”

Bila sam rešena da ga nađem.

Prošlo je jedanaest godina od tada. Moj “naj­manji zajednički sadržalac” me je najpre od­veo na naučne studije, na deset godina dubo­ke posvećenosti naučnim principima, naučnim metodima i profesionalnom usavršavanju kojim sam zaradila titulu doktora (PhD). Deset godina života, dvadeset sati nedeljno duboko u nauci. Na finalnoj studiji sam provela dve pune godine i nauci dala potencijalne odgovore šta se zbiva u unutrašnjim svetovima dece sa autizmom, šta proživljavaju deca i odrasli sa “autističnim” po­kretima i šta gubimo time što nemamo znanje o tome.

Paralelno, putovala sam po svetu, živela, radila u raznovrsnim sredinama, sa raznolikim ljudi­ma, tražeći odgovore na pitanje – kako oni vide patnju, čime je leče, kako ljudima pomažu da pronađu put. Moji sagovornici, saputnici i učitelji varirali su od profesora neurobiologije i svetskih naučnika, do seoskih iscelitelja u zabačenim selima Indonezije i tradicionalnih amazonskih “doktora”. Prolazila sam procese sa njima, pra­tila dešavanja u sebi, razmenjivala iskustva sa drugima. Učila, učila, učila. Istraživala, istraživa­la, istraživala.

Najmanji zajednički sadržalac.

Jednom nogom u nauci i drugom nogom u svetu – radila sam sa ljudima kao predavač, mentor i terapeut na različitim geografskim lokacijima i jezicima. Posmatrala sam koliko neki pristupi mogu da pomognu nekim ljudima za neke pro­bleme, a kako nekim drugim ljudima ne mogu ni da se očešu o rame. Izučavala sam razliku između protokola u psihoterapiji, protokola u energetskom isceljenju, protokola u funkcional­noj medicini, protokola u samoisceljenju i uloge – posmatrača, terapeuta, iscelitelja. Radila sa terapeutima koji ne koriste nikakve protokole, već tretiraju druge “iz polja božanske energije” i sa onima koji se isključivo oslanjaju na dokaze, na nauku te kako – i jedni i drugi postižu nevero­vatne rezultate.

Najmanji zajednički sadržalac me je od trenutka kada se smestio u mene, poput čudne zvezde vodilje slao iz jedne avanture u drugu, kako u du­bine ljudske duše, tako i u egzaktnost naučnog uma. Alhemizovao me je od opsednutog manija­ka i posvećenog poklonika do hodočasnika ne­pokolebljive vere ka oltaru lične Istine. Najmanji zajednički sadržalac me je sve vreme upućivao ka odgovorima “tamo negde,” a zapravo je bio “ovde i sada” – koliko bitan za ostvarenje mog sna, toliko sakriven od mene same.

Dozvolite da se izrazim kao Mistik – najveće taj­ne univerzuma su zaista u nama.

Dozvolite da se izrazim kao Naučnik – najmanji zajednički sadržalac je u ljudskom nervnom si­stemu.

Naša sposobnost da volimo i budemo voljeni, naša sposobnost da nadahnjujemo i budemo nadahnuti, naša sposobnost za patnju i prevazi­laženje iste – sve je u nama, smešteno u kapa­citet nervnog sistema. Inteligencija, za koju se do skora verovalo da je centralizovana u mozgu, sada znamo – rasprostranjena je po celom telu, čineći mogućim nesvakidašnja, mistična isku­stva. Naša lična istorija, zapisana u našoj biolo­giji, otvara duboke zapise koji promaknu varlji­vom umu – kroz telo, kroz senzacije, kroz titraje, panične napade, mučnine i vrtoglavice, ali i kroz neopisivu ljubav, mir, sreću, ispunjenost. Kada naučimo jezik svog najmanjeg zajedničkog sa­držaoca, njegovim rečima možemo da stvorimo novo tkanje – da izvezemo nitima blagorodnosti novu mustru tamo gde su bili samo bol i patnja. Tako menjamo svoj usud, zlu kob i sudbinu.

Što je najvažnije, kada prepoznamo Sebe je­zikom sopstvenog nervnog sistema, ostajemo nemi pred ogromnom Inteligencijom koja – ot­kriva samu sebe – pred mozgom koji strastve­no, posvećeno i opsesivno – istražuje sam sebe – pred univerzumom koji se sam sebe stvara i sam sebe posmatra. Kada ovaj univerzum otkri­jemo, možemo pronaći put iz svakog lavirinta, iz svake kompleksnosti Života.

Moj najmanji zajednički sadržalac titra svakom ćelijom dok vam ovo pričam. Na momente mi puni oči suzama dok se, ovaj put nežno, izmiče kako bi se novi san smestio u mom srcu. Vidim svet u kojem je svaka osoba otkrila ovu vekov­nu tajnu – da je najmanji zajednički sadržalac u nama, u svakoj ćeliji tela – ne samo za pesnike i mistike, već i za doktore i naučnike. Vidim svet u kojem su ljudi pronašli, svako svoj univerzum, kako bismo mogli da volimo više, grlimo više, ra­zumemo više. U godini u kojoj se odlučuje kraj civilizacije, ovaj san me je obuzeo, opet me ima i poput nekog božanskog virusa – ne da se izlečiti.

Sad ga prenosim i na tebe.

Krenulo je.