PIŠE: DUŠAN ŽILOVIĆ
FOTOGRAFIJE: MIOMIR MILIĆ
I
„U slučaju opasnosti, masku za kiseonik stavite prvo sebi, a tek onda pomozite drugima“.
Zvuči jednostavno? Zar ne?
Pod snažnim naletom emocija, spremajući se za akciju, koje se ni Šon Koneri iz najboljih dana ne bi postideo, uglavnom se sapletemo već na prvom koraku.
U želji da pomognemo drugima – zanemarimo sebe.
Briga o sebi je u godinama za nama tema o kojoj se sve češće i glasnije priča.
Sa punim pravom se apostrofira kao faktor sa direktnim uticajem na kvalitet života.
Istovremeno, literatura popularne psihologije postaje mejnstrim, i uveliko preuzima primat nad štivom sa kojim su u rukama moć kritičkog razmišljanja formirale neke prethodne generacije.
Ali, vratimo se nakratko u avion.
Briga o sebi nije egocentrizam ili sebičluk, već negovanje svojih potreba.
Stavljajući masku za kiseonik prvo sebi, moći ćemo kvalitetnije da pružimo pomoć i ljudima oko sebe.
II
Jednog martovskog dana, spuštajući se Zmaj Jovinom ka zgradi Tanjuga u prolazu sam čuo deo razgovora dva mladića koja su sedela na betonskim žardinjerama:
“Druže, na dnu si samo onda kada ništa ne pokušavaš”.
Koračajući ulicom Kraljice Natalije ka garaži u Masarikovoj, dobrim delom puta sam razmišljao o toj rečenici.
Uspesi, a naročito neuspesi su neminovni deo naše svakodnevnice.
Koliko god nam u prvi mah delovalo da su to udarci od kojih se nećemo tako lako oporaviti, smirivanjem bujice emocija, počnemo shvatati da su i to zapravo prilike za ostvarivanje nekih novih pobeda.
Briga o sebi u takvim situacijama jeste shvatanje da se naša vrednost ne meri onim što naše okruženje iz svog ugla smatra pobedom ili porazom.
Već da je utvrđivanje sopstvene vrednosti prilično neposredno, i tiče se esencijalnih vrednosti kao posledica spoznavanja ko smo zapravo mi.
Put ka samospoznaji uz prihvatanje svih svojih nesavršenosti, negovanja svoje prirodnosti i neponovljivosti, jedan je od najbitnijih, a možda i najbitniji put kojim svaka osoba treba iznova i iznova da prolazi.
III
Nigerijski pisac, i uspešni džez muzičar Kris Abani je jednom prilikom izjavio da svet nećemo spasiti megalomanskim potezima, već akumulacijom jednostavnih, nežnih i naizgled nevidljivih dela saosećanja.
A briga o sebi je uglavnom upravo takva, zasniva se na svakodnevnim i gotovo neprimetnim malim pobedama.
Ponekad je dovoljno reći samo jedno “ne” svemu oko sebe, kako bismo rekli “da” svom psihofizičkom i emocionalnom spokojstvu.
I već smo pobedili.
