MONOGRAFIJA NEDE ARNERIĆ

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: ANITA PANIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE AHIVE

ANITA PANIĆ JE TV AUTOR, DOKUMENTARISTA I PISAC. KARIJERU JE ZAPOČELA NA RA­DIO BEOGRADU KAO AUTOR EMISIJA IZ KULTURE, PISALA JE KRATKE PRIČE I SCENARIJA ZA RADIJSKI PROGRAM. VIŠE OD DVE DECENIJE RADILA JE NA TELEVIZIJI BEOGRAD KAO TELEVIZIJSKI UREDNIK, SCENARISTA I REDITELJ, U REDAKCIJI ZA KULTURU, A POTOM I U DOKUMENTARNOM PROGRAMU.

“METROPOLIS“, “VIŠE OD UMETNOSTI“, “NALIČJE VELEGRADA” – NEKE SU OD ANITINIH EMI­SIJA I TV SERIJALA KOJI SU BILI VEOMA GLEDANI.

REALIZOVALA JE PREKO STOTINU DOKUMENTARNIH EMISIJA I FILMOVA ZA KOJE JE NA­GRAĐIVANA NA MEĐUNARODNIM FESTIVALIMA. NJENI DOKUMENTARNI FILMOVI PRIKA­ZIVANI SU PREKO SATELITSKOG PROGRAMA RTS-A ŠIROM EVROPE. PISALA JE FELJTONE ZA DNEVNE NOVINE, DESETINE TEKSTOVA ZA ČASOPISE, FILMSKA SCENARIJA. BILA JE IZVRŠNI PRODUCENT ENGLESKOG FILMA “SPLEEN”, KOJI JE SNIMAN NA TERITORIJI BEO­GRADA. AUTOR JE DRAME O VELIKOM SRPSKOM PESNIKU JOVANU DUČIĆU “POSLEDNJA PESMA”. ČLAN JE UDRUŽENJA FILMSKIH UMETNIKA SRBIJE I ŽIVI I RADI U BEOGRADU KAO SLOBODNI UMETNIK.

ANITA PANIĆ JE AUTOR MONOGRAFIJE “ČAROBNA MELANHOLIJA”, U KOJOJ JE NA 270 STRANA ISPRIČALA ŽIVOT VELIKE GLUMICE NEDE ARNERIĆ. KNJIGU JE OBJAVIO FILMSKI CENTAR SRBIJE.

NA PREDSTAVLJANJU MONOGRAFIJE U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI GOVORILI SU LOR­DAN ZAFRANOVIĆ, DEJAN KARAKLAJIĆ, MILICA KRALJ, ELIZABETA ĐOREVSKA.

KAKO SI DOŠLA NA IDEJU DA RADIŠ MONOGRAFIJU O NEDI ARNERIĆ I KOLIKO SI JE DUGO RADILA?

Nakon objavljene dve monografije “Kralj” (Služ­beni glasnik, 2013) i “Milena Dravić ili ključ sno­va“ (Filmski centar Srbije, 2018), stekla sam veli­ko iskustvo u radu na ovoj formi biografskih knji­ga, te je bilo sasvim normalno da moja naredna monografija bude o nekom ko je svojim stvara­laštvom obeležio srpsku filmsku umetnost. Kako sam Nedu Arnerić poznavala od ranije i bila do­bro upoznata sa njenim bogatim opusom u do­maćoj, ali i svetskoj kinematografiji, veoma lako sam odlučila da ona bude ličnost kojoj ću posve­titi novu monografiju.

Kada je 2018. godine u zgradi Jugoslovenske kinoteke održana promocija moje monografije o Mileni Dravić, došla je i Neda. Sedela je u prvom redu pored Milenine porodice i videla sam koliko je bila uzbuđena kada je gledala inserte iz mno­gobrojnih Mileninih filmova, jer je u mnogima od njih i sama igrala. To veče je od izdavača dobila knjigu na poklon i primetila sam na koktelu kako ju je nežno prigrlila, jer znam koliko je volela i po­štovala svoju stariju koleginicu. Nakon pet dana me je pozvala i uzbuđenim glasom saopštila da je pročitala knjigu. Bila sam u neverici jer ta mo­nografija ima 350 stranica. Ali poznajući Nedu, nisam sumnjala da je zaista bilo tako. Pamtim da mi je tada rekla da su retke glumačke knjige i da je ta o Mileni sjajna. Onda je nazvala i Filmski centar Srbije da i njima kaže isto. To je za mene bio veliki kompliment, jer je dolazio od glumice koja je obeležila jugoslovensku kinematografiju.

Naredne godine bila sam gost u njenom domu i u neobaveznom razgovoru, uz kafu , saopštila joj da je sledeća monografija o njoj. Zastala je, po­gledala me onim njenim nežnim, a prodornim po­gledom i upitala: „Misliš li da ja zaslužujem tako lepu monografiju kao što je tvoja o Mileni?“ Bila sam šokirana njenim pitanjem jer je dolazilo od glumice koja je bila filmska ikona u vreme kada smo bili jedna velika zemlja. I onda sam shvati­la da je to u stvari deo njenog karaktera. Bila je skromna i sumnjala u svoj talenat uprkos velikoj slavi. I, nažalost, nije dočekala da vidi ovu mo­nografiju, ali se iskreno nadam da sam uradila nešto što je dostojno njene biografije.

KAKO IZGLEDA STRUKTURA KNJIGE?

U osam poglavlja sam pokušala da dočaram ži­vot jedne glumice koja je prvu ulogu dobila sa samo 13 godina u filmu San Puriše Đorđevića. Samouvereno je vladala kadrom, a kamera ju je obožavala da bi već sa 15 godina u tinejdžerskom hitu Višnja na Tašmajdanu postala prava domaća zvezda. Filmski svet predstavio nam je u punom sjaju Nedu Arnerić, čudo od deteta, Širli Templ jedne velike socijalističke zemlje. Bilo je to vreme kada je mala Neda išla u baletsku školu, slušala Bitlse, kupila prvu ploču, tergal suknju i mornarski džemper. Poreklo stare korčulanske porodice Ar­neri opredelilo ju je da čitav život bude privržena moru. Rovinj je bio odskočna daska za sazreva­nje, kako je i sama kasnije govorila. Iako još uvek tinejdžerka, vrtoglavo je išla iz filma u film i nije stizala da se druži sa vršnjacima iz kraja. Umesto dečjih vragolija, njen život su činili kastinzi, sni­manja, hotelske sobe i svet odraslih. Mala Neda bila je prinuđena da preko noći odraste, a to odra­stanje je bilo prilično bolno.

Da odaberem naslov, uvek je veliki izazov i dile­ma, ali mi je u tome mnogo pomogao reditelj Mi­loš Radivojević kada je svom sjajnom tekstu dao naziv „Čarobna melanholija“. To mi se veoma do­palo, jer opisuje Nedin karaker, te sam tako sa velikom radošću odlučila da to ujedno bude i na­slov monografije.

“Neda Arnerić bila je Zvezda i na evropskom film­skom nebu, a velika Zvezda na jugoslovenskom i srpskom filmskom nebu. Moramo imati u vidu da je ona zasijala još u ranom detinjstvu i da je za glumice i glumce i sa najvećim darom i posve­ćenošću, teško isijavati više od pola veka. Kod Nede su ljubav i prijateljstva bili na višoj ceni od njene filmske slave, i ona je tu cenu hrabro pla­ćala. Ta čarobna melanholija koju je kroz filmo­ve nosila na svom prelepom licu i telu, manje je bila rezultat ambicije i glumačke tehnike, a više stvarnih i dubokih emocija. Mali broj vrhunskih glumica i glumaca u vlastitim karijerama i životi­ma isijava tako dugo, a još manji broj njih se gasi po želji vlastitog srca“ – tako je u monografiji o Nedi govorio reditelj Miloš Radivojević, sa kojim je sađivala u filmu “Kvar“ i veoma lepo opisao njen karakter

Ono što ovu monografiju čini uzbudlijvom jesu svedočenja njenih kolega sa kojima je delila kadar u mogobrojnim filmovima, na pozorišnoj sceni ili nastupe u televizjskim serijama ili fil­movima. U poglavlju o filmskom stvaralaštvu Nede Arnerić, svoje impresije izneli su: Lordan Zafranović, Rade Šerbedžija, Milan Jelić, Goran Marković, Branko Cvejić, Meto Jovanovski, Kole Angelovski, Dejan Karaklajić, Miloš Radivojević, Miodrag Brik Krivokapić.

Sjajnu definiciju Nedine ličnosti dao je reditelj Lordan Zafranović: “Neda je u sebi imala dvije-tri ličnosti koje su živjele paralelno i vrlo često se sukobljavale, kao uostalom šta imamo i svi mi. Međutim, jedan od njenih talenata bila je i be­skrajna otvorenost koja je izlazila iz duhovnog predjela njenog talenta rođenog za film. Druga njena ličnost bila je aristokratska gradska suzdr­žanost proizašla iz njenog porijekla korčulanske patricijske familije Arneri. Treća osobnost nosila je neizmjernu tugu koja proizlazi iz osjećaja pro­laznosti i starenja, koja je bila fatalna za završe­tak njenog života.”

O Nedinom talentu, strasti prema pozorištu, ali i o njoj kao karakternoj osobi koja je volela ljude, pisali su: Milica Kralj, Svetozar Cvetković, Feđa Stojanović, Katarina Vražalić, Aleksandar Alač, Dušan Kovačević, Lazar Ristovski, Irina Dobnik, Senka Bulić, Jasna Malec Utrobičić, Rahim Bur­ham.

Kada neko kao tinejdžer započne paralelno svoj ne samo filmski, već i pozorišni i televizijski po­sao (sa15 godina Neda je ostvarila prvu pozoriš­nu ulogu u pozorištu “Boško Buha”, a sa 14 godi­na prvu ulogu u jednoj TV drami i seriji), onda dra­maturgija ovakve monografije mora da obuvata sva polja njenog bogatog umetničkog delovanja – film, pozorište, televiziju. I naravno njeno dugo­godišnje bavljenje likovnom umetnošću pored uspešne karijere glumice. Pored četiri pomenuta poglavlja, nezaobilazno je da knjiga biografskog tipa ima i poglavlje posvećno kritičkom osvrtu na njenu sjajnu filmsku karijeru od preko stotinu fil­mova, U poglavlju “Filmske impesije” uspela sam da pronađem, što nije bilo nimalo jednostavno, značajne filmske kritičare, teoretičare filma iz re­giona koji su, svako po svom senzibilitetu, dali kritički osvrt na pojedine Nedine filmove: Daniel Rafaelić i Veljko Krulčić iz Hrvatske, Dževdet Tu­zlić iz Bosne i Hercegovine, Dejan Dabić i Goran Jovanović iz Srbije i Stojan Sinadinov iz Sever­ne Makedonije. U poglavlju “Zvezdana prašina” sabrani su tekstovi i filmske kritike o Nedinim filmovima, objavljivani u prošlosti u brojnim ča­sopisima, knjigama i sajtovima, a čiji su autori Mira Boglić, Aleksandar Mandić, M. Pepić, Zoran Petrović, Zoran Janković, Slobodan Šijan i Rajko Grlić.

KAKO IZGLEDA BELEŽITI „TUĐE“ BIOGRAFIJE I STVARATI MONOGRAFIJE?

To je veoma stresan, težak, komplikovan, sa puno prepreka, ali lep posao. Raditi biografsku knji­gu pre svega podrazumeva strpljenje i duži vre­menski period u kome istražujem arhivu, stranu i domaću literaturu, filmske časopise u biblioteci Kinoteke, pribavljam ogromnu količinu fotografi­ja kontaktirajući mnogobrojna pozorišta, Muzej pozorišne umetnosti, Arhiv kinoteke, ustanove kulture u regionu i inostranstvu, ali se snalazim i na druge načine. Recimo, neki biseri kao što su originalni plakati nekog filma ili fotografije stare pedeset godina, dolaze upravo iz privatnih arhi­va reditelja, glumaca ili drugih filmskih radnika, koji to ljubomorno čuvaju. To je za mene velika radost, jer su to rariteti koji se ne mogu uvek pronaći u oficijelnim ustanovama. Recimo, kada sam bila u procesu rada na monografiji o Nedi, Kinoteci se javio čovek koji je bio Nedin drug iz obdaništa i želeo je da im pokloni te fotografi­je za arhivu. Oni su me povezali sa tim gospo­dinom, dopisivala sam se sa njim i dobila jednu fantastičnu fotografiju iz 1959. godine, gde Neda kao devojčica, u obdaništu, glumi u predstavi o Crvenkapi. Bio je presrećan što sam ga pozva­la na promociju i kupio je monografiju o svojoj drugarici iz detinjstva. Ono što je tužno jesu i ži­votne situacije, sudbina koja se umeša kada ra­dite monografije o tako značajnim umetnicima. Recimo, Petar Kralj je preminuo 2011. godine, a ja sam monografiju o njemu radila dve godine kasnije. Iako sam ga lično poznavala, nije ista situacija kada je glumac živ pa može da vam po­mogne u mnogo čemu. Milena je bila živa 2018. kada sam radila monografiju o njoj i uprkos teš­koj bolesti, uspela je da napiše autorski tekst u knjizi i da mi da fotografije iz lične arhive, koje su bile dragocene. Ali, nažalost, nije dočekala da pročita monografiju kada je izašla iz štampe i prisustvuje promociji. Uspela je samo da vidi knjigu, da je prelista i onda je otišla u bolnicu. Nedina majka je decenijama u jednom drvenom, ukrasnom sanduku skupljala natpise, časopise, kritike o Nedinoj karijeri, ali mi je Neda ispričala da je prilikom jedne selidbe sa puno stvari, taj dr­veni sanduk jednostavno nestao i nikada ga nije pronašla. Eto, tako velika glumica ostala je bez svoje arhive, a možete misliti kako je to za mene bio poražavajući podatak. Neda je preminula i nije dočekala promociju svoje monografije, a po­uzdano znam da se silno radovala kada sam joj saopštila tu vest da ću raditi biografsku knjigu o njenom stvaralaštvu.

KOLIKO STE VREMENA TI I NEDA ZAJEDNO PROVODILE DOK TE JE UVODILA U SVOJ ŽIVOT? NEDA ARNERIĆ JE BILA I ISTORIČARKA UMETNOSTI KOJA JE DRŽALA GALE­RIJU U SIMINOJ ULICI I TAMO SI IMALA PRILIKE DA JE UPOZNAŠ.

Nedu Arnerić upoznala sam početkom devede­setih godina kada sam odlazila u Siminu ulicu i uživala u izložbama koje je priređivala u svojoj Galeriji ”Atrium” kao diplomirani istoričar umet­nosti. Sretale smo se povremeno u bioskopskim salama, gde je dolazila sa prijateljima da pogle­da dobar film. Skromno obučena, sa onim nje­nim diskretnim osmehom i vazda nekom tugom u pogledu, nije dozvolila ni posle toliko godina uspešne karijere, svetske slave i glamura, da odudara od žene koja je zašla u šezdesete godi­ne. Povremeno smo pile kafu u gradu i “ogova­rale život”. Ona je pričala, a ja sam slušala. Ova monografija “Čarobna melanolija” je zapravo pri­ča o velikoj zvezdi tužnih očiju, čudu od deteta, ženi velike energije i velike patnje. O ženi satka­noj od nežnosti, sofisticiranosti plemićkog po­rekla i velike ljubavi prema ljudima. Njene uloge čine hronologiju jugoslovenskog filma, jer Neda Arnerić je poslednja glumačka heroina koja je uz Milenu Dravić, Dragana Nikolića, Batu Živojinovi­ća i Ljubišu Samardžića, bila najveći simbol film­skog platna nekadašnje države.

NEDIN OPUS JE BIO VELIKI I BOGAT KROZ FILMOVE, PO­ZORIŠNE ULOGE… GOVORILA JE ČETIRI STRANA JEZIKA, IMALA JE INTERNACIONALNU KARIJERU, A OPET SE VRA­TILA I RADILA U SRBIJI.

Neda je u karijeri dugoj skoro pola veka odigrala uloge u 40 pozorišnih predstava i preko stotinu filmova. Njen glumački talenat i harizmu na veli­kom platnu uočili su u ranoj mladosti i stranci, te je brzo usledila i međunarodna karijera. Prilika da glumi zajedno sa međunarodnim filmskim zvez­dama kao što su Moris Rone, Marija Šel, Silva Košćina, Đankarlo Đanini, Ričard Raundtri, Vito­rio Gasman, omogućili su joj da oseti ukus slave. Nije se mogla izbeći činjenica da su je smatrali seks-simbolom i jednom od najlepših glumica, a ona je postajala melanholična i čeznula za topli­nom doma, prijateljima i, iako veoma mlada, do­nela je odluku da joj ne treba veliki novac i svet­ska slava, već se opredelila da ostane u svojoj zemlji i želela da dobija karakterne uloge kako bi na pravi način pokazala svoj talenat.

Postoji Nedin citat u monografiji koji jasno defini­še to stanje: “Nisam ništa činila da to postanem. Nisam odrađivala foto-seanse sa čuvenim foto­grafima. Nisam se slikala u izazovnim pozama. Stalno sam se trudila da budem ozbiljnija nego što sam zaista bila. To je problem mladosti. Oni mene stavljaju u kontekst seks-simbola, a ja bih da glumim Antigonu. Imala sam kompleks od tog smeštanja u seks-simbol. Hoću i ja da bu­dem ozbiljna glumica i da igram karakterne role. Da budem ružna na filmu, hoću da budem sa de­belim obrvama i brkovima pa sam kao takva u nekim ulogama bila srećna.”

I uspela je u tome da postane karakterna, sjajna glumica , a Srebrna i Zlatna arena u Puli i Nagra­da za životno delo “Pavle Vuisić” su bile dokaz njene glumačke posvećenosti .

ŠTA BI TI IZDVOJILA KAO NAJSVETLIJE IZ MONOGRAFIJE „ČAROBNA MELANHOLIJA„ O NEDI ARNERIĆ?

Ono što se iščitavajući ovu monografiju može konstatovati je da su kolege neizmerno pošto­vale i volele Nedu, ističući njenu profesionalost prema poslu, kao i skromnost uprkos činjenici da je zaista bila glumačka zvezda.

Umela je da bude zaista pravi prijatelj, onako než­na, krhka, ali sa velikom energijom! “Da umem o njoj svedočiti slikarski, slikom bi dominirale nje­ne oči i tek mali osmejak u kutu njenih usana, za­gonetan, osmeh mali za koji nisi siguran da li će se razvući u široki ili je odraz tuge zbog jasnog sagledavanja sveta” – ovako je o Nedi napisala pozorišna rediteljka Milica Kralj u pozorišnom segmentu ove monografije.

KAKO SU ČITAOCI PRIHVATILI MONOGRAFIJU?

Nakon zaista spektakularne promocije u Kinote­ci, koju su priredili izdavač Filmski centar Srbije i divni ljudi u Jugoslovenskoj kinoteci, sa sjajnim umetnicima koji su iskreno, potresno i sa puno emocija govorili o Nedi, knjiga je došla u mnoge knjižare. Dobila sam informaciju da se dobro pro­daje i da vlada veliko interesovanje među čitaoci­ma i u javnosti. Sada sam trenutno na turneji po Srbiji, imam zakazano puno promocija, trebalo bi da idem i na Pulski festival i na mnoge letnje film­ske festivale u regionu, gde će se održati promo­cija monografije ‚‘Čarobna melanholija‘‘. Zaista je lepo da nakon velikog truda i rada knjiga ima svoj život dalje, da je čitaoci kupuju i poklanjaju prija­teljima, a oni koji me lično poznaju, zovu me da napišem posvetu. Eto, to me čini radosnom!

DO SADA SI NAPISALA TRI MONOGRAFIJE – O PETRU KRA­LJU, MILENI DRAVIĆ I NEDI ARNERIĆ. ŠTA JE SLEDEĆE?

Uveliko radim na novoj knjizi, ali ona nije mono­grafija, mada se tiče biografija ljudi koje sam u svojoj dugoj televizijskoj karijeri sretala po priro­di posla i sarađivala sa njima. To će biti knjiga sačinjena od neke vrste eseja, sećanja na Mariju Crnobori, Stevu Žigona, Mihajla Al. Popovića, na­šeg prvog srpskog snimatelja, Dušana Trninića, baletana sa svetskom karijerom i mnogim dru­gim značajnim umetnicima o kojima sam pravila dokumentarne emisije na televiziji, a sa nekima od njih ostvarila i lepa druženja i prijateljstva. Biće to neki moj lični rakurs o tim umetnicima, sa svim onim neobičnim situacijama koje se deša­vaju kada se kamera ugasi. Predstoji mi dug put do realizacije, a ja sam perfekcionista (Devica u horoskopu), pa sam već sama sebi dosadila ko­liko proveravam razne činjenice podatke, snim­ke. Ispostavi se da je to dobar metod rada jer su greške nedopustive, makar u mom slučaju. Biće to zanimljiva knjiga, nadam se!

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „IN ALL CHAOS THERE IS A COSMOS“. KAKO IZGLEDA TVOJ KOSMOS?

Moj kosmos je uvek isti od ranog detinjstva, pa evo do ovih vrlo zrelih godina. Sećam se da mi je majka jednom ispričala kako sam se u dečjem krevetu, potpuno nezainteresovana za dešavanja u okolini, zabavljala istražujući svoje šake, pr­ste i pravila valjda neke pokrete u vazduhu koji su me silno zabavljali. Kako se u toj svojoj igri uopšte nisam oglašavala da zaplačem ili nešto slično, roditelji su se silno zabrinuli da sa dete­tom nešto nije u redu, jer je tišina u sobi. Dakle, od ranog detinjstva mi nije bilo dosadno, uvek sam pronalazila neku zanimaciju. Sa sedam go­dina sam napisala nekoliko pesama, koje i danas čuvam, posvećenih ostrvu i kući na moru u kojoj sam odrastala. A kasnije se taj kosmos proširio na umetnost kojom se bavim, kao i na umetnost koju živim, u smislu da ne mogu da zamislim život bez pozorišta, filmova, izložbi, putovanja i odabranog kruga prijatelja. I naravno,najlepši je onaj kosmos kada započinjem realizaciju ideje koju sam osmislila!