PIŠE/FOTO: DANICA CVETKOVIĆ, UČITELJICA KUNDALINI YOGE
Moja Indija, tvoja Indija, u svakom od nas ima malo Indije. Neko je se plaši, neko je obožava. Indija je zemlja kontrasta. Čudesna, neverovatna, nerazumljiva, bajkovita, čarobna Indija. Teško ju je opisati rečima, nju treba osetiti.
Kada sam bila student, želela sam da odem u Indiju, ali mi je majka mog druga ispričala strašne priče o tome kako se ona provela u Indiji, o prljavštini, siromaštvu, amebama, deci prosjacima, i mnogo toga što ste već i sami čuli. I moja želja je isparila. I kada sam pre mnogo godina počela da radim jogu, Indija kao zemlja me nije zvala. Tek pre nekoliko godina, kada sam bila na jednom joga seminaru u Rusiji, jednostavno mi je sinulo da moram da odem u Indiju i završim tamo školu za učitelja kundalini joge.
Prvi odlazak u Indiju je bio, za mene lično, jako hrabar poduhvat. Otišla sam sama, naoružana dezinfekcionim gelovima, vlažnim maramicama, sa novim planinarskim rancem na leđima (jer, elem,šta ćeš sa koferom u Indiji, nije ti to civilizacija), i što je najsmešnije, ponela sam i toalet papir, jer rekoše mi – toga tamo nema.
Iz Delhija sam putovala do Rishikesha vozom i moj prvi šok je bila njihova železnička stanica, prepuna prosjaka i nosača, tamnih, prljavih, strašnih lica. I da vam dalje ne pričam, strašne priče u Indiji svi već znate.
Tih mojih prvih mesec dana Indije su prošli u kundalini jogi, svaki dan, po ceo dan, šetnjama ulicama prepunih mršavih i jadnih krava, balega, raznoraznih strahova i čuđenja. Totalno drugačiji svet. Sećam se kad me je jedna devojka, Amerikanka, koja je odrasla u Indiji i završila Miri Piri Akademiju kundalini joge, pitala da li volim Indiju. Pogledala sam je izbezumljeno – kako može ovo da se voli? Da, sviđa mi se, drugačije je, interesantno je, ali voleti – ne, ne volim. A onda su strahovi počeli polako da odlaze.
U svakom slobodnom trenutku sam odlazila na obalu Ganga i tamo me jednostavno obuzimala moćna energija te svete reke. Sedela sam na kamenju na kome su sedeli i meditirali veliki jogini i mudraci (Šivananda, Jogananda ,Vashishta…) i osećala jake duhovne vibracije tog malog grada u podnožju Himalaja.
Ranim jutrom su me budila pevanja mantri, zvonjava zvona i zvončića. Odlazila sam na naše jutarnje časove kundalini joge i prolazila pored monaha, svamija, puno običnih ljudi koji su u ranu zoru, pre svitanja, dolazili da se puni ljubavi i poštovanja poklone Bogovima, da se poklone svetoj reci, da se zahvale za sve što imaju, da zapale mirisne štapiće, svećice, tamjan.
Za vreme pauze sam šetala ulicama i gledala lica indijskih ljudi iz potpuno drugog ugla. Više mi nisu bili prljavi i ružni, i nije mi bilo jasno kako sam tako nešto uopšte mogla da pomislim. Da, jesu tamniji, jesu drugačiji od nas belih ljudi, ali počela sam da uviđam koliko se na njihovim licima ogledaju sreća i zadovoljstvo. U Indiji ljudi žive mnogo bliže jedni drugima, skoro svakog dana se susreću i sa rođenjima i sa smrću, nije im to toliko daleko i tajnovito kao kod nas belih ljudi. Verovatno je i to jedan od razloga zbog koga umeju da se raduju i da cene svaki trenutak svog života. Možete li samo da zamislite sveti grad Varanasi, u kome se pale na lomačama mrtvi dvadeset četiri sata dnevno? Pa, kako onda mogu da se sekiraju zbog svega i svačega, kad je samo činjenica da smo živi sada i ovde, dovoljna da budemo srećni. I u Indiji su ljudi stvarno srećni. Oni žive punim plućima, otvorenog srca. Indijci žive mnogo bliži prirodi i oko sebe i unutar sebe. Oni se klanjaju vodi, klanjaju se vatri, klanjaju se prirodi.
U sumrak, posle časova, odlazila sam na drevnu vedsku ceremoniju duboke duhovne snage – Arti na obalama Ganga, vreme za paljenje vatri Bogovima u znak zahvalnosti za život svih živih bića. Pevala sam mantre sa dečacima i mladićima u žutim i narandžastim monaškim odelima, bacala pirinač i travčice u vatru, puštala cvetne korpice u listu od banana, sa tamjanom i upaljenom svećicom, u reku, sa željom da reka odnese sve ono što mi nije potrebno u životu. I Ganga, volim da tu svetu reku zovem kao što je u Indiji zovu, majka Ganga je stvarno odnela. Promenila me.
Indija mi se polako uvukla pod kožu i uselila se u moje srce. I evo, već nekoliko godina zaredom me zove i ja odlazim. Uslovi za odlaske kao da se sami stvaraju. Indija me je totalno osvojila svojom jedinstvenom kulturom, istorijom, veličanstvenom prirodom, drevnim hramovima i posebnom neponovljivom atmosferom. Otadžbina ajurvede, prirodnih načina lečenja, sporih i temeljnih, otadžbina joge, duhovnosti… Indija je totalno drugačija zemlja.
Indija je zemlja u obliku srca, u njoj caruje ljubav, u njoj se oseća magija svakog proživljenog trenutka.
Svake godine, pored mog daljeg usavršavanja u kundalini jogi, obavezno posetim još nekoliko svetih gradova (Amritsar, Agra, Dharamsala, Džajpur…) i divim se tome kako ljudi svih religija sveta – hinduisti, sikhi, muslimani, hrišćani, jevreji, žive zajedno, poštujući jedni druge, poštujući i svoje i tuđe Bogove. Ova zemlja srca zna da je Bog jedan.
Priroda je neopisivo lepa – Himalaji, džungle, pustinje, okeani, palme, kokosi, mangovo drvo, papaja, nepregledno bogatstvo biljnog i životinjskog sveta. Mango i papaja! I kao što reče, ove godine, poznati astrolog i učitelj joge, Anand, na jednom od satsanga, na temu očekivanja u životu – ne možemo očekivati da na drvetu manga uberemo papaju, i obrnuto. Slatka i jednostavna istina.
A gradovi Indije su prelepi i raznoliki – neobični stari, sveti, novi, šareni, roze, plavi, beli… mnogo životinja na ulicama, najviše krava, konja, kamila, slonova, koza, pasa,veverica… a tu su, naravno, i majmuni, često i u vašoj hotelskoj sobi.
I kada bi me sada ponovo pitali da li volim Indiju, sada je moj odgovor – da, volim je. Volim Indiju, i to iz sveg srca. Indija mi je otkrila mene samu, približila me mojoj duši, probudila u meni nove sposobnosti. Indija je zaista magična, neponovljiva, prirodna, Indija je zemlja koja te uvek privlači kao magnet da joj ponovo dođeš, zemlja iz koje se sigurno vraćaš drugačiji i bolji.
Sat Nam!
