PIŠE: MONIKA FUDERER MAŠIREVIĆ
“LJUBAV ĆE PRONAĆI PUT, MAKAR IŠLA STAZAMA KOJIH SE I VUKOVI BOJE.” LORD BAJRON
Kada ljubav struji kroz našu svest, čitav organizam joj odgovara i čini da svaka ćelija zatitra od ljubavi. Kosmos se pokreće da odgovori na zov. Usaglašavaju se sve frekvencije na koje smo se baždarili tokom života. I onda počinje da se događa čarolija. Tu, na nekoj raskrsnici gde se slični svetovi susreću.
I dok razmišljam o ljubavi, pitam se kako li se stvara, kako li se rađa. Kako dolazi, kuda prolazi, odakle li silazi? I kako nastaje? Najčešće se, kada se najmanje nadamo, samo stvori. Onako, odjednom. Ne vidiš je, ali ona je tu, osećaš je. Iz čega li nastaje, kad je toliko moćna? Ume da zgrabi, da te zavrti, ošamuti, uđe u tebe i izbezumi te od ludosti, podivlja od strasti. Ne dozvoljava ti da mirno spavaš, tera te da drugim očima gledaš svet, zavoliš život i sve oko sebe.
I svaki put se pitam, kada me obuzme taj osećaj ljubavne preplavljenosti, šta li ću sve biti spremna zarad nje da uradim. Koje li ću granice pomeriti, gde li ću se zateći? Hoću li se popeti više od Himalaja dok me vetar kovitla u vrtlogu snežne oluje, a ja se ne dam i samoj sebi govorim „možeš ti to, Monika“? Uradi još ovo da dokažeš koliko voliš. I ne mogu a da se ne zapitam – hoću li makar ovaj put dobiti istu količinu pružene ljubavi? I treba li da uopšte išta dobijem, treba li da je vagam ili da taj fluid što teče pustim da ide svojim putem?
Znam, treba samo da volim zbog lepote voljenja. Zbog onog divnog osećaja koji tada nosimo celim svojim bićem. Ne znam, ali mene već sada i pomisao na nju ruši kao lavina koja se odvaljuje od stoletnih glečera i kamenitih strmih litica. Lomi me i cepka u sitne komadiće. Mene, tako ogromnu ženu. Već sada posustajem od pomisli na nalete moćne sile ljubavi.
Ljubav je večna, najsnažnija i najmoćnija sila koju imamo. Treba samo da je probudimo u sebi. Moramo biti spremni da volimo, da dajemo i primamo. Jedino tako ćemo biti u balansu, jednim potezom pokrenuti Himalaje ili zavrteti vasionu. Svet ne treba da posmatramo isključivo umom. Njega treba gledati srcem, kao Mali Princ. Onda ćemo imati najbolju navigaciju koja će nas dovesti do Boga, najlakše ćemo pronaći put do njega i upoznati božansku prirodu.
Tragam za izvorom odakle potiče ta silina, ta predivna snaga koja nas obuzme pa klizi putanjom srca kao kap kristalne rose koja se bojažljivo sliva niz latice lotosa. Čudno se pojavi, baš kada si skroz nespreman, kada je uopšte ne očekuješ, kada o njoj čak ni ne sanjaš. Ona dođe sama, stvori se kao čarobnjak iz bajki. Začara te, pospe magičnim prahom, pa te potom opauči, tresne kao prangijom il‘ ošine ko kamdžijom, a ti sav zaprepašćen stojiš bez snage, jedva možeš da se pokreneš, sav si zanesen, neotrežnjen. Nemaš ni vremena da počneš da se trezniš, jer je ona pukla po tebi kao grom iz vedra neba. Raspolovila te. Zasvetliš u trenutku kao munja, pokušavaš da se razelektrišeš. Ne vredi, već si preplavljen, nemoćan da se boriš sa tom silinom. Gotov si, jača je od smrti, moćnija od vremena. Pobediće, jer nadživljuje sve živote koje si do tada proživeo. Samo ona opstaje.
Udario me je nedavno grom ljubavi. Pokrenuo je novi život u meni, transformisala sam se još dok sam u daljini posmatrala kupolu Tadž Mahala. Moćno me je preplavila i odmah sam osetila da je jača od vremena, od smrti, jača i snažnija od mene. Znam, ona je večna. Ona nadživljuje sve živote. Ona se vrti u svakom krugu i jedino ona ne izlazi iz tog čarobnog kruga samsare. Ona je pozitivna sila koja se odupire karmi. Ona je poboljšava, daje joj vetar u leđa. Ljubav je ta preuzvišena božanska snaga koju nam on daje da bismo ga bolje osetili. Univerzum postoji da bismo izrazili svoju ljubav. Ona je, kao i duša, večna i neuništiva.
Agra koja uz ozvaničenu i davno ovekovečenu Šah Džahanovu ljubav u belom mermeru krije još jednu čije se tajne kupole ne vide, ali se temelji itekako naziru. Već sada osećam da ću se zbog nje ovde uskoro vratiti. Srce mi je ostalo zarobljeno na obalama Jamune gde se nepregledni lotosi prepliću pod vodom baš kao i naši pogledi.
Posmatrala sam Tadž Mahal sa terase hotela. Zamislila sam se nad tom građevinom, prisetila se svih istorijskih podataka i događaja koji su mi tog dana prohujali mislima i shvatila da svako ima neki svoj Tadž. Pitala sam se jesam li ja u životu već imala dovoljno materijala da sazidam svoj san u kamenu za ljubav svog života. Jesam li je okusila ili tek treba? Hoću li ikada imati još jednu ljubav koja ne pita za godine, poreklo, koja bezglavo samo voli, nesebično daje i jedva čeka da uzvrati?
Nije Tadž samo u Indiji. On je u svima nama, sa dubokim temeljima, samo čeka da bude sagrađen. Svi mi imamo neku svoju Mumtaz ili nekog Šah Džahana, kojima bismo spomenik podigli, ali tako da drugi ne znaju. Da ga ne obznanimo i da ga čuvamo i nosimo u sebi, odnoseći ga i na onaj svet.
I dok sam napuštala Agru, vozeći se pod nekim drugim nebom, pitala sam se kakvo li je sada nebo nad njom. Kojim je nijansama obojeno kada više nismo pod njim? Plače li? Ispušta li suze po Jamuni ili se svodom stidljivo smeška namigujući Mesecu dok prosipa zvezdanu prašinu po spomeniku ljubavi Šah Džahana? A moja ljubav? A lepota koju sam ponela u sebi? Blista li ona sada jače od svih kapljica na laticama lotosa što se zorom razlivaju dok Jamuna tiho teče kraj Tadža? Nadleću li moju ljubav ptice širokih krila što zaranjaju po kap vode kao što sam i ja uzimala vazduh dok sam zaranjala u njegove oči i ponore svoga srca?
Samo je Tadž, koji je čistiji od suze i tiši od Jamune koja lagano otiče odnoseći tugu, ostao na obali da večno slavi jednu indijsku ljubav.
Bog nas ne pita prema kome smo je ispoljavali, on se raduje ako jesmo. Za ljubav ne postoji razlika u godinama, pa je neću ni ja praviti. Znam da smo u još jednom ljubavnom krugu. Vrtimo se, uhvati me za ruke, okreni me u ritmu čardaša dok mi noge lete kao svetojovanske pahulje. Ne smanjuj ubrzanje, dodaj još malo tog ljubavnog žara. U istom smo se veku rodili, dočekali smo da se sretnemo. I ne sprečavaj taj ringišpil da se okreće. Zavrteo se. Ovo je naš ringišpil, pusti sad malo ruke i pogledaj u nebo. Vidiš, čuda se događaju kad Bog kaže – vreme je.
ODLOMCI IZ MOJE KNJIGE „Namaste, Indijo!“
Setne i krupne oči, zenica poput rastopljene čokolade, kao da su se stidele da me pogledaju. Obarao si pogled na dole dok je u tebi pupela strast. Osetila sam taj blagi dodir pogledom kojim si me milovao. Posedovao si neku razneženu nevinost, neku suprotstavljenu energiju sa kojom si se iznutra borio pokušavajući da je ukrotiš i ne dozvoljavjući joj da te uzme celog, jer u sebi si bujao, kao one erotične scene na reljefima hramova u Kađurahu, ali si pogledom ublažio i držao pod kontrolom tu nadolazeću strast.
***
Osmehom razigranim kao anđeo si me osvojio. Osmehivao si se celim svojim bićem. Terao si me da zurim u te tvoje napućene i navlažene usne koje su disale poput pupoljka ovlaženog monsunskim kišama. Ta bogata senzualna usta davala su kontrast devičanskom i ipak nežnom momačkom licu uokvirenom razbarušenom kosom, niskom bisera i osmehom razvučenim kao vašarska šatra. Ja sam bila kao hodač na žici. Nevešti žongler sa previše kontrole i balansa. Očas bih se stropoštala i pala da sam samo sekund duže zadržala pogled na tom tvom lepom licu.
***
Nisam smela dugo da te gledam niti da tonem u te duboke tamne oči poput ebanovine. Otkrio bi sav moj svet, osetio bi svaki impuls moga tela. Razgolitio bi me i pre nego bih se ukazala pred tobom kao Madona. Iščitavao si iz njih šta mi telo ište a duša govori. Gubio si se u podacima, zatrpavali su te talasi i plime mojih emocija. Vešto si upravljao svim informacijama držeći sve pod kontrolom. Htedoh da ti uzviknem ime, da ti već tada glasno kažem koliko te volim. Ali zastadoh iz straha da ne padnem i ne raspršim se u kapljice pre negoli ti uronim u lice i zablistam poput kapi rose na latici lotosa što se svakog jutra ogledaju i slivaju u Jamunu.
***
Odavno je Flečer rekao da je ljubav u očima. Povremeno sam tražila tvoje oči kao svetionik u gustom mraku dok si mi pričao o poslu. Ne znam kada sam se tačno zaljubila u tebe, da li svaki put kada bi mi se osmehnuo ili kada sam ti se zagledala u oči. Mislim da se to desilo onog časa kada sam u njih duboko uronila, onog trenutka kada su se snažno zacaklile u tami te martovske noći pod nebom Agre, a mesec ti se zaplitao u kosi i stidljivo izvirivao iz svakog štrkljavog i neukroćenog pramena te tvoje garave kose.
***
Želim da ostanem dugo u toj čaroliji kojom si me začarao poput čarobnjaka. Lebdim, lebdim nad ovom svetom zemljom i osećam snagu ljubavi koja me nosi, uznosi lagano ka večnosti. Opet sam dotakla najsvetliju zvezdu na nebu. Opet sam otvorila svoj davno zaključani dom. Ovo će da mi se računa, koliko sam u životu volela, koliko sam za ljubav davala i koliko sam bila u tom ružičastom balonu blistajući svojim unutrašnjim sjajem.
