DOM NA PUTU JEDNE IZBEGLICE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: DEVI MOHAN
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

DEVI MOHAN, ŽENA SA VIŠE IMENA I JEDNOM SUDBINOM. BILJANA (BIBA), DEVOJAČKO PREZIME RADONIĆ, UDATO MOHAN. ROĐENA U SLATINI (ZAPADNA SLAVONIJA), ŠKO­LOVALA SE U ITALIJI (AMERIČKI UNIVERZITET “JOHN CABOT” U RIMU) I AMERICI (KROK INSTITUT ZA MIROVNE STUDIJE U SKLOPU “NOTRE DAME” UNIVERZITETA U INDIJANI, JEDNOG OD NAJJAČIH UNIVERZITETA U AMERICI). TOKOM RATA, RANIH DEVEDESETIH, SA PORODICOM JE IZBEGLA U SRBIJU I PO ZAVRŠETKU GIMNAZIJE RADILA KAO PREVO­DILAC ZA UJEDINJENE NACIJE (U ILOKU, SKOPLJU I PRIŠTINI). ŽENA KOJA SE OSTVARI­LA KROZ VIŠE ULOGA U ŽIVOTU SAMO ZATO ŠTO JE BILA OTVORENA I VOĐENA SNAGOM INTUICIJE I LJUBAVI. SVOJU LJUBAV I SRODNU DUŠU PRONAŠLA JE U INDIJI.

DANAS DEVI MOHAN, GLOBALNI AMBASADOR U MOHANJI FONDACIJI, NAPISALA JE SVO­JU PRVU KNJIGU „DOM NA PUTU DUŠE JEDNE IZBEGLICE“. PROMOCIJA BILA JE JAKO EMOTIVNA, JER NIJE BILO LAKO PROĆI SVE TO JOŠ JEDNOM NA DRUGAČIJI NAČIN.

Kako si se odlučila da napišeš knjigu?

Već duže vremena sam razmišljala o tome, naročito nakon što sam doživela neverovatno pozitivne reakcije na moj YouTube serijal „My journey with Mohanji“ (o mom životnom pu­tovanju sa Mohanđijem), kako od strane šire svetske publike, tako i naših ljudi sa Balkana. Snimila sam ga tokom kovid perioda, kada smo svi imali više vremena za sebe i za dublju in­trospekciju. Tu sam po prvi put, krajnje iskreno i otvoreno, opisala sve okolnosti i neverovatna iskustva iz vremena kad smo se Mohanđi i ja upoznali, prepoznali i počeli živeti zajedno, kao i ključne uspone i padove tokom braka iz ugla balkanske žene udate za tako posebnu, čistu dušu iz Indije.

Međutim, u tom serijalu se ipak nisam dotakla brojnih ključnih detalja koji su bili povezani sa mojom prošlošću tokom izbeglištva i određenih marginalnih situacija koje sam doživela na Ko­sovu 1999. godine, uključujući i iskustvo blisko smrti. Znala sam da bi za tako nešto morala zaroniti još dublje u sebe, kako bih sa samog dna izvukla najmoćnije, najlepše bisere i pode­lila ih sa čitaocima. Pisani tekst uvek ima veću dubinu nego bilo kakav govor na datu temu. Za pisanje je bilo neophodno potpuno razgoli­ćenje. Pisanje ove knjige me uveliko podsetilo na porođaj – ti finalni trudovi su bili najteži. Na neki simboličan način, ja tu jesam porađala do tada neiskazanu, autentičnu sebe.

Pisanje autobiografije je mukotr­pan posao. Psihološki se opet pro­lazi i prestresa prošlost. Kako si se osećala dok si ispisivala stra­nice svog života?

Sve je bilo izuzetno intenzivno. Čovek mora to da doživi da bi razumeo o kakvom se dubokom procesu tu radi. Često mi se dešavalo da sam plakala dok sam pisala, pa opet plakala i kada sam čitala editovanu verziju istog teksta – sve sam jako duboko doživljavala, odnosno pono­vo proživljavala, ali bukvalno sa razine duše. Želela sam dopustiti sebi da budem skroz ogo­ljena tokom tog kreativnog procesa. Nije mi bio cilj da predstavim sebe u nekom lažnom, ulepšanom svetlu ili u celofanu bilo koje vrste. Samo je gola istina mogla odraditi taj posao.

Šta misliš na šta su čitaoci najviše reagovali i u čemu si ih inspirisala?

Osećam da su najviše reagovali na tu iskre­nost i dubinu do koje same reči dopiru. U knjizi se ne radi samo o meni – ona uranja i u arhe­tipske dubine, u našu predačku prošlost, kao i u sam sveti ženski princip. Pre par dana mi je jedna žena koja volontira u našem udruženju rekla da je čitavu knjigu (od 399 strana) proči­tala za samo tri dana! Rekla je da ju je knjiga obuzela i da prosto nije želela ništa drugo ra­diti. Druga prijateljica, koja je poreklom takođe izbeglica iz Slatine, rekla mi je da knjigu čita svako veče sa svojim ćerkama i da potom još malo diskutuju o dubljim temama o kojima go­vorim u knjizi, što je isceljujuće i sveto za njih kao porodicu. To je zaista prelepo.

Knjigu si posvetila svom suprugu i duhovnom vođi mohanđiju.

Mohanđi je bio i ostao moj stub, glavni oslo­nac, inspiracija, mentor i ogledalo mog najvi­šeg potencijala. Mohanđiju ne možete reći da nešto ne možete ili ne stižete, jer on vidi vaš viši potencijal i uopšte višu sliku stvarnosti. Takođe, on se ne ustručava da obaspe paljbu oštrih reči kada primeti i tračak lenjosti. U isto vreme, on zrači velikom ljubavlju i uvek služi sopstvenim primerom. Zato je kod njega svaki izgovor izlišan i topi se poput maslaca pored vatre. On je ta živa vatra vrlo visoke frekvencije – to ne može svako izdržati, već samo onaj ko je svojevoljno spreman izaći iz zone komfora zarad svog duhovnog rasta, a da pritom zadrži u sebi zahvalnost, doslednost, posvećenost i poniznost. Samo neko takav može imati živog duhovnog majstora pored sebe. To je gaže­nje ega, ali u isto vreme svedočenje ogromnoj milosti i svetlosti najčistije ljubavi. Smatram da moja autobiografija dočarava tu dinamiku (koju bi u Indiji nazvali „ubrzanom karmom“ ili „karmičkim čišćenjem“) putem brojnih primera iz mog života.

Moram naglasiti i to da ovu knjigu nisam po­svetila Mohanđiju kao osobi ili ličnosti, već predivnoj, moćnoj svesti koja se iskazuje kroz njega. Ta svest se ne može ograničiti ni na jed­nu ličnost i živi kao plamen čiste ljubavi, van svih transakcija i ograničenja, koje karakterišu većinu ljudskih veza. Prva verzija knjige na en­gleskom jeziku je objavljena 23. februara 2023. godine, upravo na Mohanđijev rođendan.

Oni koji su čitali knjigu kažu da je transformativna. Tvoj put do sebe kakva jesi danas. Čitaoci u tvojim pričama prepoznaju i svoje priče i svoje suze i svoj smeh.

Iskreno, cilj mi je bio da se svaki čitalac prona­đe u toj knjizi, tj. da čitajući moju priču spozna nešto više o sebi. Štaviše, cilj mi je da čitalac uđe u samu intimu sa božanskim u sebi i da ga to iskustvo transformiše.

Dobro znam da je to itekako moguće čitajući nečiju autobiografiju sazdanu od moćnih, du­bokih iskustava, jer se to desilo i meni. Postoji jedna autobiografija koja je mistično ušla u moj život 2004. godine i zauvek ga promenila. To nije bila obična knjiga, već zaista živi instru­ment božanske ljubavi. Ta knjiga se obraćala direktno mom srcu kao nijedna knjiga do tada. Radi se o knjizi „Autobiografija jednog jogija“ Paramahansa Joganande.

Bez upoređivanja ove dve knjige na bilo koji način, usudiću se da sanjam da će moja auto­biografija dotaći čitaoce istom milošću. Upravo sam se tome molila celim svojim bićem dok sam pisala knjigu. Utkala sam u nju svoje srce kao što bi se zlatna nit utkala u svaki delić jed­ne tapiserije. Tokom pisanja knjige, dešavalo mi se da su ljudi počeli da me sanjaju ili da im se pojavljujem u vizijama. Tada sam znala da sam probila tu nevidljivu barijeru i da se tu više ne radi o meni kao ličnosti, već o samoj svesti koja nas sve povezuje.

Svesna sam toga da nikad nije slučajno ko oseti unutrašnji poziv da čita ovu knjigu. Ta osoba je spremna za ono što joj knjiga ima dati.

U knjizi govoriš po prvi put o neki stvarima i događajima o kojima nisi pričala u prethodnim intervjuima i obraćanjima. Šta te je inspirisalo da se toliko otvoriš prema svetu?

Inspirisala me je spoznaja da se od nekoga poput mene, kome je toliko dato, takođe mno­go i očekuje. Bila sam svesna da sva iskustva, spoznaje i momenti proboja u čistu milost tre­ba da se opišu i iskažu, jer je to nešto što sveta spona između našeg Balkana i drevne, vedske Indije zaslužuje. Ta sveta spona je takođe živa u mom braku i našoj maloj Mohan porodici, kao i široj duhovnoj Mohanđi porodici, preko ove duhovne platforme koja je prisutna u više od 90 zemalja sveta.

Da li u svemu postoji božanski tajming?

Itekako. Ova knjiga dolazi u pravo vreme, kada se svest na planeti Zemlji uzdiže velikom brzi­nom i puno toga isplivava na površinu. Svetlo svesti obasjava toliko toga što je milenijumima bilo skrivano. Duboko u sebi znam da ćemo u godinama koje dolaze biti svedoci ogromnih promena i da je zadatak ove knjige da podrži taj skok u svesti, skok iz straha i pohlepe u frekvenciju bezuslovne ljubavi.

Koja je tvoja poruka čitaocima?

Moja glavna poruka je da je najvažnije biti do­bar čovek, bez obzira kojoj religiji ili duhovnom pravcu pripadali. Duboko rezonujem sa moć­nim rečima „Budi čovek“ meni izuzetno dra­ge duše, Njegove Svetosti Patrijarha Pavla, a moje iskustvo na Kosovu ostaje večan izvor životne inspiracije. Tokom našeg susreta i gle­danja oči u oči, preneo mi je nešto moćno što smatram zaista dragocenim. Tek tada, na Ko­sovu i Metohiji, osetila sam snagu svojih pre­daka.

Takođe je jako važno stati iza svoje istine, duhovne nadgradnje koje čovek individualno prolazi i u tome svemu biti iskren i autenti­čan – „Be You“ ili „Budi ono što istinski jesi“ je ključno učenje mog voljenog Mohanđija. Na tu temu, kao i o svim dimenzijama te istine, može se govoriti danima.

Ja sam neko ko daje sve od sebe da živi ova dva moćna učenja – a da se pritom dete u meni uvek igra, tj. da ništa ne shvatam preoz­biljno. Ja sam neko ko je plesao salsu tokom NATO bombardovanja Srbije; plesala sam kolo sa članovima UČK na venčanju jednog ljubaznog kosovskog Albanca – kroz ples ose­ćam veliku slobodu sopstvenog izražaja. To se s vremenom odrazilo i u tehnici energetskog poravnanja i osnaživanja pod imenom Svesno plesanje, koja mi se 2017. godine sa potpunom lakoćom spustila u svest u Mohanđijevom pri­sustvu. Uživam u svakom tom plesu celim svo­jim bićem i jako se radujem svakoj prilici da nekome prenesem tu ljubav i lakoću spoznaje da ne treba unositi u sebe ni alkohol niti bilo kakvu supstancu da bismo doživeli blažens­tvo, jer je sve što nam je ikada bilo potrebno već u nama.

Tema decembarskog izdanja ryl magazina nosi naziv „100 puteva, jedan cilj“. Da li je tvoj život satkan u ovoj rečenici?

Da, jer sam 2000. godine ostala u ovom telu ili što bi se reklo „među živima“, zato što je moja misija da služim jedinstvu. To mi je tada bilo razotkriveno. Jedinstvo je moćna, multidimen­zionalna reč koja pripada realmu svesti. Taj jedan cilj, usred raznih puteva, isti je za sve duše – da se oslobodimo svih stega i ostvari­mo svoj najviši, božanski potencijal. To upot­punjenje je nešto što želim svakome. Mohanđi je to prelepo izrekao – „Live liberated and lea­ve liberated“ (živi na oslobođen način i napusti ovaj svet oslobođen).

Brojni su putevi ka vrhu planine, ali je vrh samo jedan. Na kraju krajeva, uvek sledi spoznaja da smo kao božanske iskre istinski svi Jedno i da ZaJedno postižemo ono što svako za sebe nikad ne bi mogao. Za mene je bog ljubav i s tom ljubavlju želim doživeti svakoga sa kim mi se životni put ukrsti – da li kroz moju knjigu, koja je produžena ruka mog srca, ili uživo.

Presrećna sam što sam sve ovo mogla pode­liti baš u ovom posebnom 100. izdanju RYL magazina – u slavu naše dublje povezanosti i krajnjeg upotpunjenja na putu duše svakog od nas.