AUTOR TEKSTA: JASNA LOVRIĆ
FOTOGRAFIJA: ANIMA MUNDI
Tamo kud ideš beskrajem plove
jata belih ždralova
zamisli svetlo kako te nosi
kao da si prašina
Poleti i pevaj, dok letiš
neka zvoni tvoj glas
i nek’ svemir čuje nemir
Nebo peva sa nama.
Volela bih da umem da pišem o ljubavi. A ne umem. Pomisao na ljubav me navodi na ćutanje, a ćutanje se teško pretače u reči. Iz tog mekog i medenog, svetlucavog mesta ćutanja ljubavi, teško se stiže do slova na tastaturi. O ljubavi je teško čak i misliti. Najbolje kad se praviš da ne misliš, a pustiš da se ljubav pojavi: u odsjajima slika i odbljescima trenutaka.
O ljubavi se najbolje oseća. Ljubav je nemir prepun najboljeg mira. Ljubav unutar nas otvara portale koji vode tajanstvenim prostorima, onim koje slutimo i žudimo, ali kada stignemo i uronimo u njih, ispunjavaju nas laganim užasom. Jer ljubav pomalo liči na umiranje, umire deo nas da bi se u alhemiji ljubavi mi rodili nikad više isti, nikad više potpuno svoji, prožeti nekim. U ljubavi je najzdraviji razum koji može biti, onaj razum srca, iracionalan i lud. Nepraktičan. Ljubav traži da budemo jako, ludo hrabri.
Zato pesnici i muzičari uglavnom pišu o ljubavima unazad, kada već prođu. Taj trenutak bez vremena, trenutak kada se nešto desilo i nešto počelo, a i ne znaš šta sve, a i ne znaš još da je to upravo „to“ neizbežno, zatim shvatiš. Takav trenutak opisuje na primer Matija Bećković u pesmi „Kada dođeš u bilo koji grad“. Pa i on je tu pesmu napisao, pretočio, onda kada se Vera Pavladoljska „preselila u oblake“. Kada posle 40 godina više nije bila tu.
Ljubavi se ne može dodvoriti, u ljubavi smo jaki tačno onoliko koliko smo slabi. Ta slabost se u ljubavi zove predaja. A predaja je najveća snaga, strast, slast. Ljubav je paradoksalna, nelogična, iracionalna. Ne podleže planovima, ne poštuje vreme. Ne trpi taktike, obožava igre. Ne trpi strah. Ljubav je najsnažnija sila.
Ljubav je tajanstveno mesto. U sebi sadrži naše poreklo, naša stremljenja, naše želje, sve naše punoće i praznine. Ljubav je mudra. Ljubav nas neprekidno uči. Ljubav nema stida, ljubav traži poniznost. Ljubav traži ravnotežu inače gubi ravnotežu i pada.
Ljubav traži da budemo Zen mudraci i Ratnici Svetlosti i da samo „budemo“. Šta to znači: ni strpljenje, ni nestrpljenje, nego neki prostor bez vremena. A sve to u danima u kojima radimo sve same obične stvari: hodamo, jedemo, oblačimo se, pričamo sa komšijama, radimo, spremamo stan, kupujemo. Ljubav je u svojoj jednostavnoj hrabrosti malo herojstvo.
Recept za ljubav je: ne očekuj ništa i ne traži ništa, a pri tom budi otvoren da primiš sve, sve. I samo je jedno pravilo: ne smeš bežati. To pravilo se najčešće krši.
Najviše se voli onda kada se o tome ne govori. Najlepše se voli kada se samo deli dan. I noć.
Ako ljubav ima rok trajanja onda nije bila ljubav nego pokazna vežba. Ona prava ljubav nekako ispadne da nema rok trajanja, živi sama od sebe, nekakav perpetuum mobile (stvara sebi energiju za rad vršeći rad i tako u beskraj).
E, sad, ako želimo ljubav, a želimo i da se sačuvamo od nje, onda od toga nema ništa. Ako želimo ljubav, ali želimo da ona bude neka zlatna ribica koja ispunjava naše želje, ni od toga nema ništa. Ako želimo da iskoristimo ljubav da za nas obezbedi i uradi ono što sami za sebe nismo imali hrabrosti – ni od toga nema ništa. Onda to nije ljubav nego trgovina. Ako želimo ljubav da bi nas ulepšala i obogatila, tamo gde nismo lepi i gde smo siromašni, ni od toga nema ništa, ljubav nije dobrotvorno društvo, niti NGO niti socijalna služba. Ljubav tada odlazi.
Ljubavi postaju nesrećne uglavnom na onom mestu gde izgubimo hrabrost. Kažem, ljubav traži da budemo kombinacija Zen mudraca i Ratnika svetlosti – zato su retke one srećne, zbog hrabrosti. Ne zato što ljubavi nema („Ne, nemoj mi prići, hoću iz daleka da želim tvoja oka dva, jer sreća je lepa samo dok se čeka, kad od sebe samo nagoveštaj da…“ – eto stihova divne Desanke o kukavičluku u ljubavi).
Ljubav traži veštinu kao svako umeće. O toj veštini je pisao Eric Fromm u „Umeću ljubavi“. Međutim, rekao i jednu veoma važnu stvar koja povezuje mudrost i hrabrost, a to je da ljubav nije pre svega odnos prema jednoj posebnoj osobi, nego „orijentacija karaktera“, način na koji se osoba povezuje sa svetom oko sebe. Ljubav je ozbiljan rad, jer kroz ljubav pre svega mi sami rastemo i razvijamo se. Kao i svaka druga veština, ljubav traži: koncentraciju, strpljenje i disciplinu.
Način na koji se povezujemo, „orijentacija karaktera“, upravo odrađuju našu sudbinu u ljubavi, nepogrešivo. Jer ako želimo da ovladamo umećem ljubavi pre toga, moramo ovladati drugim umećima. Ljubav je majstorsko umeće, znači moramo neko vreme učiti i trpeti da smo diletanti. Pijanista prvo uči muzičke skale, majstori streličarstva prvo uče tehniku disanja, majstor stolar prvo uči da blanja drvo.
Učenje sposobnosti da se voli, majstorstva ljubavi, počinje tako što učimo da budemo sposobni da budemo nasamo sa sobom. Sami. Ako se vezujemo za drugu osobu zato što ne možemo da stojimo na sopstvenim nogama, pa on ili ona treba da budu naš spasilac, onda to nije veza ljubavi. Onda to nije ljubav.
Paradoksalno, sposobnost da budemo sami je uslov sposobnosti voljenja. Svako ko pokuša da bude nasamo sa sobom, otkriće kako je to teško. Počeće da oseća uznemirenost, nervozu ili čak teskobu. U toj samoći je potrebno izbegavati loše društvo. Pod lošim društvom ne mislim samo na one koji su poročni i destruktivni, nego na loše društvo ljudi čija je duša mrtva. Premda im telo živi. To je društvo poraženih. Kod tih ljudi su misli i razgovori trivijalni, brbljaju umesto da govore, izražavaju otrcana gledišta umesto da misle. Ne može se uvek izbeći društvo takvih ljudi, ali se na njihove trivijalnosti i fraze može odgovoriti direktno i ljudski, pa nekada od šoka od takvog odgovora i ti ljudi promene svoje ponašanje.
Druga sposobnost koja nas gradi za ljubav je biti sposoban slušati. Većina sluša druge ili im čak daje savete, a da ih stvarno ne sluša. Oni ne uzimaju za ozbiljno govor druge osobe, ali ni vlastite odgovore. Rezultat je da razgovor umara, ali pre svega zato što razgovora ni nema. Slušati koncentrisano i budno znači u stvari biti u sadašnjosti, ne misliti o sledećoj stvari ili onoj što je bila. Eto malo Zena. Onda se niti forsira, niti onemogućava odnos ljubavi, strpljenje umeća ljubavi dozvoljava trenutku da „bude“ onoliko lep koliko god jeste.
Treća sposobnost (ako ovde ikakav redosled postoji) je prevladavanje sopstvenog narcizma. U narcističkoj orijentaciji čovek doživljava kao realno samo ono što je unutar njega. Fenomeni i pojave spoljašnjeg sveta, pa i osoba preko puta nas, doživljavaju se samo u odnosu na sledeće: da li su korisni za nas ili nisu korisni za nas; da li su opasni za nas. Koliko žena misli da su njihovi muževi neaktivni i glupi, jer ne odgovaraju njihovoj fantazijskoj slici blještavog princa, njihovoj narcističkoj potrebi koju su izgradile kao devojčice. Kod dece je narcizam prirodan, odrasli treba da nauče da ga ostave u detinjstvu. Sposobnost nasuprot narcizmu, ona koja vodi ljubavi je objektivnost. To je sposobnost da se ljudi i stvari vide onakvima kakvi jesu, da se objektivna slika odvoji od one koju oblikuju naše želje. Ako govorimo o objektivnosti, govorimo i o poniznosti da prihvatimo potrebe, želje i osećanja voljene osobe kao jednako vredne našim.
Sposobnost ljubavi zavisi od čovekove sposobnosti da se oslobodi narcizma, zavisi od naše sposobnosti da rastemo, da razvijamo produktivnu orijentaciju prema svetu i sebi. Taj proces oslobađanja, slobode, nastajanja, oslanjanja na sopstvene noge – zahteva kao neophodan uslov jednu osobinu: veru.
Vera je racionalna komponenta. Koliko naučnika je moglo da dođe do svog otkrića da nisu imali vere? Proces kreativnog mišljenja u svakom području ljudskog nastojanja započinje „racionalnom vizijom“ koja je rezultat proučavanja, rasta, učenja, razvoja, iskustva.
Sami sa sobom, kvalitetno, jer smo prevladali narcizam, strpljivi, disciplinovani, orijentisani karakterno da imamo pozitivan odnos prema okruženju, prirodi, socijalnim odnosima; sposobni da budemo sami, ali istovremeno noseći veru u sebi – eto svih komponenti potrebnih da možemo da dopustimo sebi ljubav, eto majstorstva ljubavi.
O ljubavi su pisali mnogi sa raznih aspekata: aspekta narcizma, aspekta kukavičluka itd. Ja biram one koji su bili hrabri i ovladali umećem ljubavi, one koji su govorili o ljubavi sa aspekta vere. Šekspir govori o ljubavi u svom, meni najlepšem, 116. sonetu.
Ovde bih završila stihovima Vislave Šimborske, jednostavnim kakva je i ljubav kada se oslobodi nepotrebnog:
„Srećna ljubav. Zar je to normalno,
je li to ozbiljno, je li to korisno –
šta svet ima od dvoje ljudi
koji ne vide svet?
Uzdizani jedno od strane drugog bez ikakve zasluge,
jedna u milion, ali uvereni
da se tako moralo desiti – kao nagrada za šta? ni za šta.
Svetlost odnekud pada –
zašto baš na njih, a ne na druge?
Da li to pravednost vređa? Da.
Da li, brižljivo nagomilavane principe narušava,
ruši moral u provaliju? Narušava i ruši.
Pogledajte te srećnike:
kad bi se bar malo maskirali,
pravili se potišteni, bodreći time prijatelje!
Čujete li kako se smeju – uvredljivo.
Kakvim jezikom govore – naizgled razumljivim.
A te njihove ceremonije, izmotavanja,
tobožnje obaveze jednog prema drugom –
to liči na zaveru iza leđa čovečanstva!
Teško je čak i reći do čega bi došlo
kad bi se njihov primer mogao oponašati.
Na šta bi mogle računatii religije, poezije,
šta bi se pamtilo, šta bi se osuđivalo,
ko bi hteo ostati u krugu.
Srećna ljubav. Je li to normalno?
Takt i razboritost nalažu da se o njoj ćuti
kao o skandalu iz viših krugova.
Divna dečica rađaju se bez njene pomoći.
Nikad ne bi uspela da naseli Zemlju,
jer se dešava vrlo retko.
Neka ljudi koji ne poznaju srećnu ljubav
tvrde da nigde nema srećne ljubavi.
S tom verom lakše će im biti i da žive i da umiru.”
