PIŠE: KATARINA PAJOVIĆ
Svako svoju kutiju rođenjem dobije,
a kada će ljusku kao pile da probije
i šta će tim izlaskom da izgubi,
ali i dobije,
svako treba na vreme glavom da mućne.
Da ne bude bolno kada u životnu reku bućne.
Mi se rađamo da pomeramo granice
i putujemo dalje od one stanice
na kojoj su naši stvoritelji stali.
Rođeni smo da se radujemo novom danu,
da verujemo u ljubav i izbore smele.
Da strpljenjem i verom kroz rad
dođemo do lične sreće
i da nam ona stalno nudi parče još veće.
Ako nam komad nije po volji,
treba da verujemo da jesmo još bolji.
Da je nova radost tu blizu nas,
da će nam nenadano doći spas.
Svako ko razmišlja hrabro i smelo,
mora imati srce vrelo,
kojim će grejati svoju dušu.
I da ima veru
u buduće dane,
da se seti da posle mraka,
uvek zora svane.
Jer Iskorak je ponekad vapaj usamljenog srca
koje za izgubljenim traga.
Može biti poziv drugome za pomoć,
jer su mu potrebne i nada i snaga.
Ako u kutiji ljubav stanuje,
Iskorak je kao mirna plovidba
koju sigurna luka čeka.
Ako ljubavi nema,
tražiće je, nažalost, taj neko
u “drugim kutijama” doveka.
Kada naiđu dani sivi,
setimo se da se i tada uči i živi.
Izlazak iz udobnog
uvek nas ojača.
Osvetli nam novi put.
Samo ako nisi previše na život ljut,
uočiš odmah mogućnosti nove,
koje svetlom vode kroz tamu, u snove.
Iskorake pravi,
neka je iskorak zadovoljstva vredan.
Neka ne bude samo jedan!
Koračaj smelo
i završi ono što se započelo.
Započinji novo svaki dan
i ostvarićeš svoju sreću i svoj san.
