PIŠE: ALEKSANDRA KONDIĆ, INSTRUKTORKA U ŠKOLI ORIJENTALNOG PLESA I ARAPSKOG FOLKLORA AMANI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Od davnina, ples je bio konekcija sa božanskim. Plesom smo kroz dodole zvali kišu, plesom su šamani pričali sa mrtvima, plesom smo se čistili i budili, a u isto vreme i gubili u zanosu, doživljavali katarzu. Ni sa orijentalnim plesom nije drugačije. Svaki pokret, svaki udah, nosi sa sobom određenu dubinu, snagu ženske energije i ženskog principa. Ovo je muški svet, a žena je preuzela ulogu muške energije kako bi opstala i ženi to ne prija. Orijentalni ples budi i vraća ženi njen ženski princip. Ne, ovaj ples nije tamo neki mistični ples za neke boginje plodnosti ili tako nešto, što je marketinški trik, ovaj ples je bunt žene i njeno oslobađanje, vraćanje korenima svoje ženstvenosti. Ako bismo gledali površno, videli bismo šljokice, otvorene kostime, zanosne pokrete kukovima, ako bismo pogledali dublje, videli bismo sinergiju povezanosti sa zemljom, videli bismo povezanost žene sa sobom i svojom matericom, videli bismo povezanost sebe sa sobom.
Po prirodi, uvek sam volela da ronim u dubine, površne stvari me nikad nisu zanimale, niti me je zanimalo da budem deo krda, nekako sam uvek tražila da ispoljim svoju slobodu i kreativnost i da ja stvaram. Orijentalni ples mi je to pružio. Prvenstveno ti da snagu da se osetiš ženstveno, nežno, krhko i da u tom momentu budeš slobodna, a istovremeno moćna. Žena nekad zaboravi koliko je moćna, koliko je čarobna. Orijentalni ples ne nosi sa sobom samo jedan stil, ima ih pregršt. Od nežnog i zavodljivog logarija, moćnog saidija, ritualnih sufi plesova i ritualnih plesova za čišćenje negativnih energija – postoji čitav spektar stilova koji može da zadovolji svaku emociju, energiju, da očisti, probudi, osnaži i ojača.
Kada sam pored orijentalnog plesa počela da izučavam i folklor arapskih zemalja, došla sam i do beduina i Berbera i njihovih stilova, ritualnih plesova koje i dan-danas u tim zemljama možeš da izvodiš, samo tajno. Jedan od takvih stilova je zaar, ritualni ples pročišćenja. Iako je ovaj ples nastao kao lek da se očiste od jinna, odnosno loših duhova i demona, žene u Egiptu se krišom nalaze i plešu ovaj ples da se očiste od negativnih energija koje današnji svet baca na njihova pleća, da se povežu jedna sa drugom kroz ženski krug, da se izgube u plesu koji povlači u trans. S druge strane, postoji pleme u Maroku, Tuarezi, plavo mistično, magično pleme iz Sahare. Njihov ples je guedra, ali guedra je i ćup za hranu, guedra je i plesač, guedra je i instrument, guedra je ženska energija koju nosi ovaj ples, guedra je i ritam koji se svira na guedra instrumentu koji zvuči kao otkucaj srca, najlepši deo ovog rituala je što se igra uveče pored vatre na mesečini, dok svaki pokret nosi neko značenje – ako ona, dok pleše, okrene ruke napred, daje blagoslov budućnosti, ako ih okrene pozadi, čisti prošlost. Tuarezi guedru smatraju direktnim kontaktom sa elementima, sa dušom, sa Univerzumom, sa sobom.
Lepota u izučavanju orijentalnog plesa, osim što razvija seksualnost i samopouzdanje, jeste što budi prelepu ženstvenu energiju, ženski princip i snagu, gde žena doživi transformaciju poput feniksa. Probudi ljubav ka sebi, probudi slobodu, probudi to da zavoli svoje telo baš onakvo kakvo je – i sa strijama i sa celulitom i sa malo i sa puno sala, probudi te da budeš ono što jesi, nežna i moćna, krhka, a jaka, sve u jednom.
Ovaj ples je jezik moje duše i kroz njega mogu slobodno da ispoljim i tugu i sreću, mogu da ispoljim i setu i čežnju, svaki pokret je jedna emocija, muzika je poezija, a telo je instrument koji u sinergiji prevodi svu tu energiju.
Ovaj ples nije haremski, nije nastao u haremima, nije plod nečije mašte o mističnom arapskom svetu, ovaj ples je žensko buđenje, ženski bunt, ženska sloboda da bude voljena i prihvaćena onakva kakva jeste, mesto gde može biti sve što poželi.
