FLAŠIRANE VODE – ZA I PROTIV

AUTOR: PROF. DR KATARINA PAUNOVIĆ, INSTITUT ZA HIGIJENU SA MEDICINSKOM EKOLOGIJOM, MEDICINSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU

Konzumiranje flaširane vode postalo je znača­jan fenomen u poslednjih nekoliko decenija. Eksploatišu se izvorišta iz Srbije, uvozi se veliki broj voda iz regiona i čitave Evrope, te se broj brendova flaširanih voda na tržištu značajno povećava. Flaširane vode se sve intenzivnije reklamiraju ne samo kao simbol zdravog stila života, već i kao simbol bogatstva i prestiža, uspeha i statusa, jedinstvenosti i različitosti od drugih. Konzumiranje flaširane vode je izrazi­to poraslo čak i u zemljama poput naše, gde se flaširana voda nije redovno koristila, već se kupovala samo u posebnim prilikama, kao namirnica koju ljudi nisu mogli da naprave kod kuće. Danas se flašice sa vodom nose skoro kao modni dodatak.

Osobine i kvalitet flaširanih voda u Srbiji reg­ulisani su Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće i Pravilnikom o kvalitetu i drugim zahtevima za prirodnu mineralnu vodu, prirod­nu izvorsku i stonu vodu. Po definiciji, flaširane vode se opisuju kao vode izvanrednih fizičkih, hemijskih, mikrobioloških i radioloških osobina, koje se neposredno na higijenski kaptiranom i obezbeđenom izvoru pune u sterilnu ambalažu bez prethodnog prečišćavanja i dezinfekcije. Ovim se garantuje da su izvori ovih voda pozna­ti i registrovani, te da nije dozvoljeno punjenje flaširanih voda iz vodovoda, kao što je slučaj u drugim zemljama. Tako je poznato da je na tržištu Sjedinjenih Američkih Država jedna polovina svih voda u flaši poreklom iz javnih iz­vora (odnosno iz vodovoda), koje se zbog toga već godinama drugačije obeležavaju, kako se potrošači ne bi dovodili u zabludu o kojoj vrsti vode se radi.

Čitajući etiketu flaširanih voda bitno je obratiti pažnju da li je voda deklarisana kao izvorska ili kao mineralna. Mineralne vode se razlikuju od vode iz vodovoda i od izvorskih voda po tome što nemaju ograničenja u sadržaju minerala, te mogu sadržati značajno niže ili više natrijuma, više kalcijuma, magnezijuma, fluora, joda, gvožđa, bikarbonata, sulfata, hlorida ili ugljene kiseline od svih drugih voda. Sadržaj minerala i suvi ostatak služe za kategorisanje ovih voda u jednu od četiri grupe: mineralne vode sa veoma niskim sadržajem mineralnih materija, mineralne vode sa niskim sadržajem minerala, mineralne vode i mineralne vode sa visokim sadržajem mineralnih materija. Kombinovanje ove informacije sa nazivom minerala koji dominira u toj vodi omogućava potrošaču da na jednostavan način razume šta ta voda u sebi ima i u kolikoj količini.

Pored ovih voda, na tržištu postoji i stona voda, koja predstavlja vodu koja jeste flaširana iz podzemnih izvorišta, ali je podvrgnuta nekim procesima promene sadržaja rastvorenih ma­terija u cilju poboljšanja kvaliteta. To obično znači da je voda prvo demineralizovana, pa za­tim remineralizovana dodavanjem kalcijuma, kalijuma i natrijuma ili magnezijuma, kako ne bi ostala potpuno destilovana. Za razliku od stone vode, u tretmanu izvorskih i mineralnih voda dopušteni su samo postupci eliminacije viška ugljen-dioksida ili uvođenje slobodnog ugljen-dioksida, tj. gaziranje vode.

Razlozi za konzumiranje flaširanih voda su ra­zličiti. Najčešće se polazi od verovanja da je ta voda „zdravija“ ili „kvalitetnija“ od vodovodske vode. Javno snabdevanje higijenski bezbed­nom i ispravnom vodom za piće (odnosno vodom iz vodovoda) je jedna od najznačajni­jih javno-zdravstvenih mera koja je doprinela smanjenju obolevanja i umiranja od zaraznih bolesti u prethodnom veku. Javno snabdevan­je vodom iz vodovoda znači da postoji neko ko brine o vodi umesto nas i čini sve što je po­trebno da voda bude oslobođena nepoželjnih mikroorganizama i hemijskih materija tako da ne moramo više da strahujemo da ćemo do­biti smrtonosnu dijareju, koleru ili tifus. Osim rigoroznih nadzora i stalnih napora da se održi količina vode koja se putem vodovoda dopre­ma stanovništvu, vodovodska voda ima pred­nost i u niskoj ceni i širokoj dostupnosti. Ipak, vodovodskoj vodi može se zameriti što sadrži jedinjenja nastala zbog upotrebe hlora kao dezinfekcionog sredstva, poznatija i kao triha­lometani. Njihov unos iz vode je relativno mali, promenljiv i zavisi od vrste i porekla i načina prerade vode iz vodovoda. Tako su, na primer, površinske sirove vode iz reka, jezera ili akumu­lacija bogatije organskim materijama od kojih sa hlorom nastaju trihalometani nego što su to podzemne vode iz dubokih bunara. Druga „mana“ vodovodske vode je i što njen mineralni sastav potrošač ne može sam da bira. Konač­no, javno snabdevanje vodom je jedan „živ“ sistem, pa prekidi snabdevanja nisu retki i pos­toje stagnacije u vodovodnim cevima, a kvalitet vode tada može da odstupa zbog pojave taloga i promene boje, ukusa ili mirisa, što je čini ne­privlačnom za potrošača.

Sa druge strane, flaširane vode imaju brojne prednosti. Flaširana voda može se lako trans­portovati i konzumirati kada je vodovodska voda nedostupna, na primer na putovanjima. Pored toga, potrošač može da bira vode ra­zličitog mineralnog sastava prema svojim po­trebama ili preporukama, vodu sa mehurićima gasa ili bez njih. Prema ličnim istraživanjima, jedna polovina potrošača isključivo kupuje ga­ziranu flaširanu vodu, jer u njoj dobijaju ono što voda iz česme nema, a to su specifičan ukus i osećaj prisustva gasa ugljen-dioksida, te sub­jektivno iskazano smanjenje nekih želudačnih tegoba i poboljšanje varenja posle konzumiran­ja. Flaširane vode se u današnje vreme nude i kao alternativa sokovima i gaziranim napicima u borbi protiv gojaznosti kod dece i adolesce­nata.

Suočena sa problemima velikog zagađenja životne sredine ambalažom koja se teško ili nikako ne može reciklirati ili razgraditi u priro­di, Evropska unija je prošle godine izrazila jasan stav da zemlje članice moraju preduze­ti sve neophodne korake kako bi se smanjila upotreba flaširane vode, a povećalo poverenje potrošača u vodovodsku vodu. Pored ovih pre­poruka, stručnjaci iz Evropske unije kao rešenje za zagađenje životne sredine ambalažom za jednokratnu upotrebu vide i upotrebu ambalaže koja se može upotrebljavati više puta.

Voda u prirodi nije sterilna i sve vode mogu da sadrže razne neškodljive bakterije i druge mikro­organizme. Nažalost, flaširane vode podležu riziku od mikrobiološke kontaminacije, bilo sa izvorišta ili u toku punjenja, transporta, čuvan­ja, kao i kod potrošača. Zakonska akta propisu­ju da se na izvorišitu flaširanih voda ne smeju naći mikroorganizmi opasni po ljudsko zdravlje i bakterije poreklom od fekalnog zagađenja i definišu koliki je dozvoljen ukupan broj mikro­organizama u vodi posle punjenja. Zato treba insistirati na kupovini flaširanih voda iz bez­bednih i kontrolisanih izvorišta, te je adekvatno čuvati i konzumirati u kratkom roku posle pun­jenja. Još jedan realan rizik od mikrobiološkog zagađenja nalazi se na otvorima flaša iz kojih se pije voda, a koji se dodiruju i kontaminiraju usnama. Najveću opasnost predstavljaju širo­ki otvori flaša koji dolaze u direktan kontakt sa rukama potrošača, a najmanju otvori koji su uski, male površine i prekriveni zaštitnim pok­lopcem.

U svetu je veoma aktuelna briga o hemijskoj kontaminaciji flaširanih voda materijama koje potiču iz ambalaže u koju se voda puni. Po pravilu, ambalaža mora biti sterilna i ne sme da menja prirodna svojstva ni kvalitet vode. Među­tim, utvrđeno je da iz raznih tipova ambalaže, pre svega iz polietilenskih (PET) boca, a u man­joj meri iz polikarbonatnih, staklenih boca, kao i iz metalnih boca od nerđajućeg čelika, u vodu dospevaju određene supstance koje mogu is­poljavati uticaj na zdravlje ljudi.

Boce u kojima se prodaje flaširana voda napravljenje su najčešće od polietilen tereftala­ta ili od polikarbonata, a u narodu se identično nazivaju plastične boce. U tehnološkim proces­ima polimerizacije plastičnih materijala doda­ju se različiti katalizatori, stabilizatori i ome­kšivači plastike, za koje se pokazalo da mogu naknadno, posle punjenja, prelaziti u vodu. Di­fuzija ovih materija u vodu povećava se kada se voda čuva na toplom mestu ili izlaže visokim temperaturama, tako da flaširane vode ne treba podgrevati i ne skladištiti ih blizu izvora toplote, pa i direktne sunčeve svetlosti, na primer na prozoru ili u automobilima. Dalje, prelazak ma­terija iz ambalaže zavisi i od dužine kontakta sa ambalažom, te treba izbegavati dugo čuvanje vode u plastičnim bocama. Opisani su slučajevi velikog oslobađanja štetnih materija u mlečne formule u bočici podgrevane u mikrotalasnoj pećnici, kao i oslobađanja ovih materija iz plas­tične ambalaže koja je bila u dodiru sa alkohol­nim pićima ili namirnicama koje sadrže organ­ske kiseline. Povećano oslobađanje se može očekivati i u slučaju flaširanih „kiselih“ voda, bilo da je povećana kiselost prirodna osobina tih voda ili je posledica dodatog ugljen-dioksida u procesu dobijanja gaziranih voda, gaziranih napitaka i sokova. Isto tako je primećeno da na prelazak materija iz ambalaže utiče i veliči­na boce, te da je zbog veće površine kontakta vode i ambalaže značajno veće oslobađanje iz malih boca nego iz velikih izrađenih od iden­tičnih materijala.

Opisane materije mogu biti alkilfenoli, razni ftalati, bisfenol A, antimon i druge. Naučne studije na životinjama i ljudima ukazuju da one utiču na funkciju žlezda sa unutrašnjim lučen­jem, odnosno remete stvaranje i funkciju hor­mona, što se dovodi u vezu sa poremećajima rada muškog i ženskog reproduktivnog siste­ma, štitne žlezde, kao i sa nastankom nekih oblika tumora. Nove studije ukazuju da mogu doprinositi razvoju gojaznosti, šećerne bolesti, metaboličkog sindroma, hipertenzije i kardiova­skularnih bolesti i da mogu menjati aktivnost odbrambenog sistema organizma. Međutim, nije uvek jednostavno proceniti prosečan unos ovih materija vodom za svakog pojedinca, uz­imajući u obzir varijabilnost njihovih koncen­tracija u vodi, vrstu supstancije, vrstu vode, vrstu ambalaže, količinu vode koja se popije iz odgovarajuće ambalaže, a sve to u nekom dužem vremenskom periodu. Nije uvek jasno ni da li dejstvo ove materije ispoljavaju nezavis­no jedne od drugih ili u sadejstvu, s obzirom na to da su koncentracije pojedinačnih sastojaka isuviše male da bi pokazivale negativne efekte. Zato istraživači moraju biti obazrivi u tumačen­ju zaključaka naučnih studija, jer flaširana voda i nije glavni put unošenja gorepomenutih ma­terija. One se nalaze i u sredstvima za ličnu higijenu kao što su lakovi za nokte, losioni za telo, sapuni, šamponi, kondicioneri za kosu, kreme za brijanje, sredstva za čišćenje lica, te sredstva za zaštitu od sunčevog zračenja, kao i u sredstvima kojima se oblažu unutrašnji zidovi konzervi, nekih vodovodnih cevi, kuvala za vodu i slično.

Kaže se da je voda jedan od najznačajnijih resur­sa na planeti i da se naša zemlja može pohval­iti količinom i kvalitetom svojih prirodnih voda. Zato je neophodno raditi na podizanju svesti o značaju vode, kao i na edukaciji potrošača da što bolje tumače deklaraciju flaširanih voda kako bi imali pravo na pravi izbor pri kupovini i konzumiranju. Najvažnije preporuke potrošači­ma su da treba izbegavati flaširanu vodu u polietilenskoj (PET) ambalaži za jednokratnu upotrebu, ne koristiti istu flašicu više puta, iz­begavati dugo čuvanje, odnosno stajanje vode u flaši, ne izlagati je visokim temperaturama i sunčevom zračenju i izbegavati nepotrebno dodirivanje otvora boca kako bi se sprečilo za­gađenje vode.