EKLEKTIČNA SNAGA ŽENE 21. VEKA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: MARINA SCHWABIC

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

ODLAZEĆI IZ BEOGRADA U AMERIKU I VRAĆAJUĆI MU SE, NAŠA SAGOVORNICA MARINA SCHWABIC JE NAŠA ŽENA-ZMAJ. IZA NJE JE ZAOKRUŽENA, ZRELA PROFESIONALNA KARIJERA, KAKO U SRBIJI, TAKO I U SAD-U. SA SOBOM NOSI SAVREMENA EKLEKTIČKA ZNANJA I ISKUSTVO U OBLASTI INTERNACIONALNOG BIZNISA, BANKARSTVA, JAVNIH POSLOVA, STRATEŠKIH KOMUNIKACIJA, FILMSKE PRODUKCIJE, KAO I ŠIROKO INTELEKTUALNO OBRAZOVANJE SA TRI VISOKOŠKOLSKE DIPLOME. OSNOVNE STUDIJE ZAVRŠILA JE NA PRAVNOM FAKULTETU U BEOGRADU, A POSEDUJE DVE MAGISTARSKE DIPLOME IZ SAD-A – JEDNU U OBLASTI FILOZOFIJE KOMUNIKACIJA SA NJUJORŠKOG THE NEW SCHOOL UNIVERSITY, A DRUGU U DOMENU DRŽAVNE UPRAVE SA PRESTIŽNOG HARVARD UNIVERSITY, KENNEDY SCHOOL OF GOVERNMENT.

KAKO SE NOSIŠ SA SVIM TITULAMA I KOLIKO ŽENA U 21. VEKU ZAISTA MORA DA ULAŽE U SVOJE OBRAZOVANJE?

Živimo u doba kad je usled ekonmskog razvoja sve više žena profesionalaca na globalnom tržištu rada na kom nažalost i, pored formalnih promena, još uvek vladaju stereotipi iz 19. veka – taj se ledeni omotač polako topi, ali tek smo na pola puta. Da bi se razbila tradicija neravnopravnosti i diskriminacije, ambiciozne žene treba da su mnogostruko, kako akademski, tako i životno naoružane, da bi u toj trci opstale ili čak pobedile ne samo kvalitativnu konkurenciju, nego i rodnu neravnopravnost. Moja majka, koja je nuklearni fizičar iz Instituta Vinča i društveno angažovni borac za zaštitu čovekove okoline, kao preteča tog trenda mi je bila neposredni uzor, pa je za mene obrazovanje uvek bio porodični imperativ, ali i leteći ćilim za sve ono čime sam namerila da se bavim. Još od malena, volela sam da istražujem, učim i otkrivam nove skrivene staze saznanja. Škola mi je išla od ruke, ali prijem na Harvard je bila kruna mog obrazovnog ciklusa, a znanje koje sam tamo stekla otvorilo mi je mnoga vrata, naročito u Americi, dok u Srbiji, nažalost sada zemlji trećeg sveta, to niko nije prepoznao. Nije ni čudo što najobrazovaniji mladi i dalje odlaze – beže iz naše zemlje tamo gde će njihove sposobnosti biti prepoznate. Misleći uvek da je problem u meni, a ne u okolini, tek kasnije baveći se životnim putem Nikole Tesle, ja ću imati prosvetljenje da naša sredina odstranjuje one koji nadmašuju mediokritetski standard uranilovke kao svoju potencijalnu opasnost i konkurenciju.

POSLE USPEŠNE KARIJERE U FILMSKOJ INDUSTRIJI U HOLIVUDU, GDE SI KAO RUKOVODILAC PRODAJE DISTRIBUIRALA AMERIČKE FILMOVE PO CELOM SVETU, VRATILA SI SE U SRBIJU 2002. GODINE. RADILA SI OSAM GODINA U NAŠOJ SREDINI, A SADA OPET RADIŠ U AMERICI. KOJE SU PREDNOSTI I MANE JEDNOG I DRUGOG SISTEMA IZ TVOG UGLA?

Period u holivudskoj filmskoj industriji bio je uspešan, izazovan i nadasve uzbudljiv, jer je to bio centar svetske industrije zabave, tj. meke sile uticaja na globalne trendove. Filmski festivali i dodele nagrada, putovanja, svetski producenti, zvezde – sve to je sada kao jedan božanstven, ali odsanjani san. Rušenje njujorških kula 2001. godine zauvek je promenilo Ameriku koju smo sanjali, dok su se u tom trenutku u Beogradu događale paradigmatske promene i ja sam se na tom talasu socijalnih inovacija vratila kući – misleći da je zauvek. Bila sam osnažena idejom o novom društvenom poretku koji je bio u nastajanju i drago mi je što sam makar malo doprinela tom preobražaju. Period u Srbiji omogućio mi je da se vratim svojim korenima i ponovo zavolim svoj Beograd, a i dalo mi je i jedinstvenu perspektivu da sagledam i uporedim život sa obe strane Atlantskog okeana!

Između naše dve kulture i dva svetonazora postoji velikih razlika: u Americi se radi ozbiljno, temeljno, agilno i prekovremeno, očekivanja su zahtevna, a traže se konkretni rezultati – ili jesi ili te nema. U Srbiji se radi opušteno, burazerski, bez dugoročne vizije i strategije, nego sve u poslednji momenat, često putem štapa i kanapa i uz mnogo spinovanja i kukanja – ali se na kraju posao ipak završi, pa se i zalije (hahaha). Zapad je daleko uređeniji, ali se u Srbiji živi mnogo humanije i emotivnije, pa u neku ruku i kreativnije, što nedostaje širokoj Americi. Čini mi se da se kod nas sada stvari menjaju i da nova generacija tzv. milenijalaca zahvaljujući GoogleFace instant kulturi sve više ide ukorak sa svetskim trendovima, tako da je ta nomadska i onlajn ekonomija stigla i kod nas. Videćemo gde će ta nova generacija da izroni u realnom životu. Možda nas i iznenade… nas bebibumere, koji smo uvek spremni na revoluciju. Mislim da je budućnost u međugeneracijskoj saradnji!

NAKON MAGISTRATURE JAVNE UPRAVE NA HARVARDU, PONOVO SE VRAĆAŠ U AMERIKU I TO NA FUNKCIJU IZVRŠNOG DIREKTORA “TESLA SCIENCE FOUNDATION” U NJUJORKU. ŠTA SI SVE USPELA DA ORGANIZUJEŠ I OSTVARIŠ S OBZIROM NA TO DA SI ČETIRI GODINE BILA DEO TIMA?

Teslina naučna fondacija” je nastala kako bi promovisala naučnu zaostavštinu Nikole Tesle podizanjem svesti, naročito u SAD-u, o njegovim dostignućima i doprinosima koji su praktično kreirali 21. vek. Za vreme mog angažmana u toj fondaciji u Njujorku, organizovala sam preko 10 značajnih manifestacija počevši od prve Tesline memorijalne konferencije “Zašto je Tesla relevantan” (”Why Tesla Matters”), konferencije “Hajde da uvedemo Teslu u školski program” (“Lets Build the Tesla Curiculum”) i institualizacije dodele godišnjih nagrada “U duhu Tesle” (“Tesla Spirit Awards), pa do ižložbe “Teslin čudesni svet elektriciteta” (“Tesla’s Wonderfull World of Electricity”) u Njujorškom muzeju nauke (NySci). Ali posebno sam ponosna što sam organizovala i predsedavala državnom inaguracijom Teslinog spomenika na Long Ajlendu, u Teslinoj Vordenklif laboratoriji, koju je otvorio tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, kao i stvaranje koncepta Serbian Cultural Centar – Tesla House. Za mene je Tesla ne samo pronalazač galaktičkih dimenzija, nego je on evidentno bio i emigrant srpskog, pravoslavnog porekla, tako da mi je rad sa TSF dao priliku da promovišem i Srbiju kao našu maticu. Kroz ove filantropske i humanitarne projekte, uspela sam da se povežem i okupim veliki broj naših ljudi, kako na istočnoj, tako i na zapadnoj obali SAD-a, sa kojima još uvek uspešno sarađujem na raznim projektima.

NAKON NJUJORKA, VRAĆAŠ SE U LOS ANĐELES, GDE SI OSNOVALA I VODIŠ SRPSKO-AMERIČKU ASOCIJACIJU ZA PROSPERITET. ŠTA JE IDEJA, CILJ, MISIJA TE ORGANIZACIJE?

Moj povratak u Kaliforniju je bio profesionalne prirode, ali sam to iskoristila da ponovo pokrenem organizaciju kojoj sam kumovala daleke 1999. za vreme bombardovanja Srbije. American Serbian Association for Prosperity (A.S.A.P. Foundation) je neprofitna organizacija sa ciljem da okupi, informiše, umreži i konstituiše srpsku dijasporu kao autohtonu i originalnu grupu Srba koja živi van matice. Organizacija aktivno širi veze svojih članova putem društvenih mreža i platformi – Facebook, Instagram i Zoom, kao i kontinuiranim okupljanjem pripadnika srpske dijaspore kroz organizaciju raznih manifestacije kao što su paneli, projekcije, izložbe, samiti i network druženja. A.S.A.P. je podržana od strane Uprave za dijasporu Ministarstva inostranih poslova Republike Srbije i naše Ambasade u Vašingtonu. Posebno sam ponosna na naš novi projekat “Vidovdan Sammit – Horizon 2050” – “think-thank” platforma koja okuplja sve uticajne srpske organizacije i pojedince srpskog porekla u SAD-u. U pripremama smo za našu godišnju konferenciju koja će sa održati na Zoomu baš na Vidovdan 28. juna 2021. godine, a u nameri da se sve te organizacije i pojedinci predstave široj američkoj javnosti.

KOLIKO JE TEŠKO ILI LAKO OKUPITI SRBE U DIJASPORI? I KOLIKO IH ŽIVI U AMERICI PREMA POSLEDNJEM POPISU?

Kad dođu u Ameriku, Srbi se vrlo brzo tzv. amerikanizuju u nemilosrdnoj trci za novcem, karijerom ili pukim preživljavanjem. Teško nas je okupiti i zato što smo raštrkani po celom kontinentu, a različitog smo porekla, dobi, interesovanja, ali kad smo napadnuti kao za vreme bombardovanja ili sada kad smo kao narod obezvređeni u medijima povodom filma “Dara iz Jasenovca” – mi se lako i brzo ujedinjujemo da odbranimo našu čast. Srećom, u poslednjih pet godina, naši su počeli da se umrežavaju putem socijalnih mreža tako da je sada mnogo lakše da se organizujemo, komuniciramo i povežemo – pa čak i da vršimo politički uticaj. Čekamo rezultate popisa iz 2020. godine, pa još ne znamo tačno, ali nas po slobodnim procenama ima oko 500.000. Neki kažu i million.

Što se tiče srpske zajednice u Kaliforniji, ona se već godinama širi zbog velikog talasa nove migracije. Po paušalnim procenama, na zapadnoj obali sada živi preko 55.000 stanovnika srpskog porekla, u tri generacije. Najviše ih ima u Los Anđelesu, gde se okupljaju oko SPC tokom uskršnjih i božićnih praznika, kao i tokom retkih koncerata i filmskih projekcija. Doskoro ništa nije preduzimano da se naši na zapadnoj obali animiraju i okupe ili da im se da konzularna podrška. Postoji ogromna potreba da se srpska zajednica mobilizuje i zaživi kao socijalna i interesna grupa, autohtona od crkvenih i političkih okvira, koja bi pratila i realizovala potrebe i interesovanja nadolazeće mlade generacije pune entuzijazma, ali i služila starijoj generaciji koja se polako sprema za povratak u maticu. A.S.A.P. je upravo iskoristila ovaj vakuum, tako da se sad zahvaljujući njoj bavim upravo onim što volim, a to je osmišljavanje, konstituisanje i rukovođenje “osveženim” konceptom moderne srpske dijaspore.

PUNO MLADIH LJUDI ODLAZI, ALI VRAĆAJU SE STARIJE GENERACIJE KOJE ŽELE DA IM STAROST PROĐE TAMO GDE SU IM KORENI. KAKO VIDIŠ TAJ NOVI TREND?

Najveći razvojni potencijal za Srbiju iz dijaspore trenutno su naši ljudi u trećem dobu, nasuprot popularnoj politici da napore države treba usmeriti ka vraćanju radno sposobnih. Ova moja akademska teza utemeljena je i na rastućem globalnom trendu da se penzioneri svetskih dijaspora koji žive u zemljama zapadnih ekonomija vraćaju u otadžbinu, a nije mimoišao ni Srbe u rasejanju. U poslednjih desetak godina, ta cifra u matici popela se na više desetina hiljada povratnika, uglavnom iz evropskih zemalja, a svega nekoliko hiljada iz SAD. Suviše skromno, imajući u vidu da od nezvaničnih dva miliona Srba van Srbije čak oko 300.000 ima preko 65 godina.

Strategija povratka koju naša država propagira, stalno se baveći privlačenjem i povratkom mladih poslovnih ljudi i intelektualaca dobar je PR, ali u suštini je samo jedna strana medalje, jer primanja i standard koji naši radno sposobni ostvaruju u inostranstvu teško mogu da konkurišu lokalnim uslovima. Na pokretljivost te radne dijaspore država teško može da utiče, jer tu vladaju zakoni tržišta radne snage. Predlažem taktički međukorak, gde bi se naša državna politika fokusirala primarno na privlačenje korpusa nasih penzionera iz dijaspore, što je trenutno potpuno neiskorišćena šansa, a time bi se vezivale i njihove porodice, rođaci, prijatelji, pa i poslovni partneri, a neki bi lakše investirali.

JEDAN OD TVOJIH PROJEKATA PROŠLE GODINE BIO JE I ORGANIZACIJA „IZBORA MIS DIJASPORE“. KAKO JE IZGLEDAO IZBOR KOJI JE BIO ONLAJN I KO JE NAJLEPŠA SRPKINJA?

Srpske žene su poznate u svetu po svojoj inteligenciji, sposobnostima i šarmu, ali pre svega po svojoj osobitoj lepoti, kako spolja, tako i iznutra. Pored svih ovih ozbiljnih projekata, hteli smo da u doba korone napravimo projekat zabavnog karaktera koji bi bio atraktivan za naše mlade širom Amerike, tako da smo kreirali hibridni koncept – tzv. Kolo srpskih sestara 2.0.

Namera nam je bila da izboru damo novi smisao tako da naša buduća mis srpske dijaspore USA 2020. godine treba da odražava vrednosti koje srpski narod dugo neguje, a to su porodica, zajednica, intelektualno usavršavanje i iznad svega poštovanje naše vere i srpskog nasleđa. Ove godine izabrali smo prelepu studentkinju arhitekture iz Čikaga, ali rodom iz Zaječara, Jelisavetu Ranđelović, koja u sebi objedinjuje sve te karakteristike – nadamo se da će se ona dalje plasirati za mis sveta kao predstavnica ne samo dijaspore, nego i Republike Srbije.

KAKO GLEDAŠ NA SVOJ USPEH I RAD? KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA? KADA BI PONOVO MOGLA DA BIRAŠ SVOJE ŽIVOTNE STAZE, DA LI BI PUTANJA BILA ISTA?

Iako sam po godinama prešla više od pola puta, još se ne osvrćem i ne analiziram, još uvek sam što kažu u punoj snazi i usponu (hahahaha). Ipak, moja formula bila bi stalna edukacija, rad na duhovnom osvešćivanju, entuzijazam i hrabrost da se preduzimaju akcije i prave i priznaju greške, stvari poprave i da se uvek ide dalje, ali i kad treba da se menja kolosek ako su se životne okolnosti promenile, tako da mi ni česta promena mesta boravka ni profesije nije strana. Promena nosi osveženje i nove izazove iz kojih se opet uči i napreduje. Mislim da sam u neku ruku i bila preteča ove nove nomadske kulture i često pakovala kofere. Takođe, trudim se da sam uvek u trendu sa onim što je novo na tržištu znanja i duhovnosti.

Dosta toga iz mog života je moj izbor, ali ima nekih životnih odluka koje sam donela iz finansijskih razloga. Na primer, volela bih da sam posle Harvarda ostala u Vašingtonu, gde su moji akademci sa Kennedy School na bitnim rukovodećim funkcijama u američkoj administraciji, ali me sudbina odvela u Njujork, pa nazad u Los Anđeles. Sada, zahvaljujući internetu, kroz A.S.A.P. i Vidovdanski Samit – Horizon 2050, pomažem liderima srpske dijaspore da zajedno ostvarimo značajan uticaj u DC-u i tako pomažem da se izgradi novi imidž i sazna prava istina o zemlji mog porekla – Srbiji.

TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV SMART – MART – ART. KAKO VIDIŠ SVOJU PAMETNU IGRU U MARTU U ARTU?

Na kraju, evo malog kurioziteta – inspirisana sam fantastičnom knjigom “Devet života Milene Pavlović Barili” (još je u rukopisu), koju je napisala moja bliska prijateljica, naša najveća živa spisateljica Maja Herman-Sekulić. Imala sam retku čast da je među prvima pročitam, tako da ću se u martu posvetiti i osmišljavanju mogućeg filmskog projekta o ovoj našoj najslavnijoj srpskoj slikarki, pesnikinji i hrabroj emigrantkinji, koja je svoj vek provela između Beograda, Požarevca, Rima, Pariza i Njujorka, a čiji me nomadski stil života podseća na moj.