MAPA UNUTRAŠNJE GEOGRAFIJE

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: STEFAN SOKOLOVSKI

Moje telo čuva zapise različitih puteva, pogle­da, planeta, iskušenja. Sever, istok, zapad, jug. Okrećem se oko sebe i svoje ose. Tražim nešto samo moje. Na tom putu menjala su se stanja, svesti, hologrami, matriksi. Menjale se formu­le, definicije, jezici i skale. Pešačila sam šuma­ma i gorama, budila se kraj Indijskog okeana, na Azurnoj obali, mirisala toskanske grozdove, divila se zamkovima po Burgundiji i francuskoj aristokratiji. Prepoznavala fjorentinsku kaldr­mu, probala holandske sireve, uživala u zala­sku sunca u Aziji. Ne, ovo nije jedan od onih ljubavnih romana Mirjane Jakovljević, naše po­sleratne spisateljice koja je kroz svoje pisanje veličala i uzdizala ljubav, ovo je osvrt Anime Mundi na pređeni put kojim se ide iz namere ili slučaja, mada možda najviše iz intuicije.

Kada bi svoj put morala da vam prepričam kroz film, to bi bio kolaž filmova „Engleski pacijent“, „Il postino“, “Tri boje plavo“, „Ukradena lepota“, „Konjanik na krovu“,”Božji čovek”. Ti filmovi su obojili moje biće. Utkali se u mene ili sam mož­da ja bila ONA na tom filmskom platnu.

Kada bih svoje mape morala predstaviti kroz prozu i poeziju, uzela bih stihove Desanke Mak­simović: „Čuj, reći ću ti svoju tajnu: ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Mogu mi se učiniti duboke i meke oči neke sasvim obične.“

Reči Miloša Crnjanskog: „Kad god sam živeo u Berlinu, ja sam, često, prelazio u Dansku i jednom sam išao od mesta do mesta, starim železnicama, pored mora, sve do krajnje tačke na njenom severu. Tamo, u Skagenu, iz hote­la, izlazio sam, po pesku, sve dotle, dok ne bi nestao u moru. Tada sam spazio na sprudu jedno slomljeno, galebovo krilo, koje sam, za uspomenu, fotografisao. Kad sam izazvao ne­gativ, nađoh, da sam, na toj slici, snimio i svoju senku. Slučajno.“

Isidorine misli: „Čovjek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. On je nomad po volji Božjoj, koja ga je stavila među ogro­mna prostranstva neba i zemlje. Davnašnja i današnja strast, da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čo­vječje prirode. Volja Božja: to su staze i rijeke, putovanja i sretanja i nizovi života i drugova; a ne države i granice, kolje i bajoneti, palanke-ta­mnice u kojima slobodnog čovjeka kao miša davi gospodar, susjed, običaj, kritika. Tristan od množine želja nije mogao da umre; a svaki čovek ima krik onog pesnika koji je zapisaoi: Ili asketstvo ili putovanja, jer ništa drugo nema!”

Ljubomir Micić koji govori da će se pojaviti novi čovek na Balkanu koji će promeniti Evropu.

Stevan Pešić: „Onoga koga vole Bogovi poša­lju ga na put.“

Ako tražim slikare, prepoznajem se kod Boti­čelija i slike „La nascità di Venere“, Rodenovog „Poljupca“. Ostavila sam tragove na španskim stepenicama, mislim da i dalje po njima kora­čam iako je kaldrma Kosančićevog venca.

Kada jednom naučite da hodite onako istinski i svetski, više nije bitno gde ste, vi nosite taj svet i slike na mapama se samo smenjuju.

Moj kompas pokazuje strane – sveta: sever, zapad, istok, jug, a one se samo tako nazivaju. Ja vidim beskraj. Beskraj u ljubavi, beskraj u hodu, jer kraj je samo u nama.

Verujem da me prepoznajete koliko i ja vas u svakom pogledu i reči. Bogata sam onoliko koliko mi stane u zenicu oka, a data reč mi je nasvetija.