PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: KRISTINA PIRKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: VLADIMIR POPOVIĆ
KRISTINA PIRKOVIĆ, ROĐENA 1991. GODINE, IZ SMEDEREVSKE PALANKE. DIPLOMIRALA JE 2014. GODINE NA FILOLOŠKO-UMETNIČKOM FAKULTETU U KRAGUJEVCU, NA ODSEKU ZA PRIMENJENU UMETNOST, SMER ZIDNO SLIKARSTVO, U KLASI REDOVNOG PROFESORA ŽELJKA ĐUROVIĆA. MASTER STUDIJE JE ZAVRŠILA 2015. NA ISTOM FAKULTETU, SMER ZIDNO SLIKARSTVO, POD MENTORSTVOM PROFESORA ŽELJKA ĐUROVIĆA I KOMENTORSTVOM JELENE ŠALINIĆ TERZIĆ. UČESTVOVALA NA 15 SAMOSTALNIH I VIŠE GRUPNIH IZLOŽBI U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. NAGRAĐIVANA JE ZA CRTEŽ, SLIKARSTVO, NAJBOLJEG STUDENTA, PORTRET I AUTOPORTRET. ČLANICA JE UDRUŽENJA LIKOVNIH UMETNIKA SRBIJE OD 2018. DOBITNICA JE DRUGE NAGRADE ZA CRTEŽ FONDACIJE VELIČKOVIĆ ZA 2020. GODINU.
Tvoja izložba „Kraj sveta, još jedan dan“ postavljena je u Muzeju grada Beograda od 13. marta do 12. aprila 2026. godine. Naziv izložbe je pomalo apokaliptičan. Šta za tebe predstavlja „kraj sveta“, a šta još jedan dan kroz ovaj umetnički opus?
Naslov izložbe je proistekao iz onoga što je naša stvarnost, nažalost. Odnosno, prvi deo naziva se odnosi na sliku sveta u ovom trenutku. Ako uzmemo u obzir činjenicu da se gotovo svakodnevno otvaraju frontovi, da se dehumanizacija vrši u „osvešćenom“ XXI veku, dok se u „mirnim delovima sveta“ i dalje ponašamo kao da se ne dešava ništa i kao da je naš mikrosvet miljama udaljen od devastiranog i raslabljenog morala na globalnom nivou, onda su taj distopijski pejzaž i ljudska otupelost zaista nalik kraju sveta. Jer, šta nam onda ostaje? Verujem i nadam se — još jedan dan. Dan kada ćemo shvatiti da nas nebriga o drugom čoveku, o egzistenciji drugog bića, o zdravlju naše planete i prirode iz koje smo proistekli, može samo još dublje gurnuti u provaliju ljudske propasti. Još jedan dan je vreme koje možemo da iskoristimo za oporavak i revitalizaciju, pa mislim da bi to trebalo da nam bude vodilja.
Izjavila si: „Na ovoj izložbi sam predstavila slike i crteže iz dve poslednje serije koje sam radila proteklih nekoliko godina. U pitanju su ciklusi „Veliki Kreator“ i „Šume“. Oni se nadovezuju prirodno jedan na drugi. U fokusu je savremeni čovek koji u sebi nosi tradiciju, koja ga na kraju i definiše.“ Kako je tekao razvoj ova dva ciklusa i gde se oni međusobno prepliću?
Sve moje serije slika se nastavljaju jedna na drugu i međusobno prepliću. Glavni predmet mog razmišljanja je čovek, tako da je čovek kroz istoriju, kroz evoluciju, kroz sve promene kojima je bio izložen i, naravno, čovek sadašnjice i našeg vremena, u stvari, onaj sveprisutni motiv koji me okupira. Ono što ove dve serije radova razlikuje jeste ambijent, odnosno prostor u kome je smeštena radnja. Na slikama Velikog Kreatora zbivanje se pretežno odigrava u imaginarnom prostoru, u pejzažu koji je opredeljen prema samoj temi, sa uporištem u jednom već potvrđenom, kanonizovanom pristupu mešanja planova, obrnute perspektive, ponekad plošnosti. Radnja u seriji Šume dešava se, kao što i sam naziv kaže — u snežnim šumama, realnom prostoru, u predelima koji zaista negde postoje. Na taj način, čoveka vraćam prirodnom okruženju, odnosno tlu sa kojeg je potekao.
U fokusu je savremeni čovek koji u sebi nosi tradiciju. Na koji način ta tradicija izbija na površinu u tvojim radovima?
Tradiciju spominjem kao fenomen koji definiše čoveka. Svi mi nosimo u sebi naše pretke, njihovu prošlost, njihove promene. To je ono što jesmo, ali i ono što ostavljamo kao nasleđe budućim naraštajima. Sve ono što nas oblikuje, anticipirano je u prošlosti, pa se zato kroz svoje slike osvrćem na prapočetak, ali i na čoveka današnjice koji je i aktuelan i aktivan.
Kako prostor Muzeja grada Beograda utiče na čitanje tvojih radova? Da li si postavku prilagođavala samom prostoru?
Salon Muzeja grada Beograda je izuzetan izlagački prostor. Iako sam imala bojazan kako ću savladati toliko prostranstvo, sam Salon je jako zahvalan za tip postavke koji odgovara mojim radovima. Prvi put sam imala priliku da sagledam ovoliko mojih slika na jednom mestu, prvi put sam imala priliku da osetim kako funkcionišu zajedno. Moj utisak je da izloženi radovi koji obuhvataju slike, crteže i objekte, dišu kao jedan organizam, iako su predstavljena dva ciklusa. I to me naročito raduje, jer nemam često priliku da ih postavim tako da me okružuju i da mogu da napravim dovoljno veliku distancu kako bih posmatrala te slike na pravi način.
Koliko ti je važan dijalog sa posmatračem i da li smatraš da umetnost danas ima odgovornost da komunicira direktnije nego ranije?
Umetnost je uvek nosila sa sobom odgovornost prema posmatraču. Jedan od glavnih zadataka umetnosti jeste upravo komunikacija sa publikom. Da li će otvoriti neko goruće pitanje, ili je tu da pobudi neka lepa osećanja u posmatraču, možda da se bavi nekom od aktuelnih tema, ili da obrađuje univerzalna i svevremenska pitanja… Ali svakako ima veliku ulogu u ovom našem svetu. Nikada nisam verovala da umetnost može da pokrene revoluciju, ali imam čvrsto ubeđenje da može da ukaže na nešto od velike važnosti. I ovo se ne odnosi samo na likovnu umetnost, već na sve umetničke discipline i relacije. Zato smatram da čovek koji sebe lišava umetnosti i onaj koji je zanemaruje zapravo biva udaljen od nekih novih saznanja i mogućnosti da nešto promeni, makar na ličnom nivou.
Ako bi trebalo da opišeš ovu izložbu jednom rečenicom — šta bi bio njen suštinski unutrašnji narativ?
Ovo je komplikovan zadatak. Možda bih mogla da pokušam da definišem kroz dve reči — nemir i tišina.
Nalaziš se u intenzivnoj stvaralačkoj fazi. Da li dolazi iz potrebe, discipline ili nečeg dubljeg?
Uvek sam imala opsesiju prema kreaciji uopšte, ali i prema narednom delu. Jedan crtež ili jedna slika daju mi svežinu za sledeći rad. Mislim da je “opsesija” najbolja definicija nevidljive niti koja vodi onoga ko nešto stvara. Svakako, postoji i odgovornost prema onome što mi je dato, disciplina koju sam stekla na fakultetu, a koju zaista nikada ni za šta drugo nisam imala, kao i potreba da likovnim jezikom iskažem ono što me okupira. Pretpostavljam da se i pristup stvaranju menja kako se menja sam stvaralac, i fizički i misaono, pa je važno da budemo usklađeni sa datim trenutkom životne dobi.
Tvoje putovanje kroz maštu i stalno preispitivanje oblikuje bogat likovni jezik koji teži savremenom razumevanju stvarnosti. Kako nastaje taj balans između imaginacije i realnog?
Oduvek me je zanimalo šta se dešava oko mene. Kako se ljudi ponašaju, kako se menjaju, kako se ophode prema drugima i okolini, kako se razvijamo, i to me prati od detinjstva. Imam utisak da mi je nekada vreme potpuno drugačije teklo i da sam imala više prostora da dugo obraćam pažnju na spoljašnji svet. Verujem da ono kako sam doživljavala određene pojave, i kako ih i danas osećam, utiče na moje likovno izražavanje. Mislim da je to definisalo moj umetnički put. Svakodnevica, dokolica, preobražaji naše stvarnosti, čovek u centru svega toga. Pretpostavljam da se kakofonija, potresi i šumovi koji dolaze spolja sudaraju sa unutrašnjim poimanjem svega toga, pa se tako i sama slika razvija i teče.
U slici „Kraj sveta i još jedan dan“, koja je nastala 2025. godine, otvaraš prostor između kraja i trajanja. Kako se ta tenzija reflektuje kroz likove i kolor?
Slika Kraj sveta i još jedan dan okuplja, ali i sublimira i pretače sve one važne elemente koje ova izložba nosi i predstavlja. Na njoj se nalazi dramatični, vatreni pejzaž, koji nagoveštava kraj sveta i ovo turbulentno vreme u kojem smo se zadesili, ali istovremeno i praskozorje, buđenje novog dana kao simbol obnove. Ona u sebi nosi sve one predstave rađanja i preporoda koji drugi deo naziva nagoveštava. Iz ove slike potekla je ideja o naslovu čitave izložbe, koji je, čini mi se, adekvatan trenutku. Tako da je tenzija prisutna i, moguće, najosetnija upravo na ovoj slici.
Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Zagrljaj”. Kada “grliš” svoje slike temom, snagom, duhom, ljubavlju — kakav je osećaj?
Upotpunjen, ali moram da istaknem kako u početku svaku novu sliku najčešće osećam kao neku vrstu stranog tela i potrebno mi je vreme da počnem da je prihvatam. Kada je prihvatim i posmatram kao nešto što je proisteklo iz mene, osećam da sam ispunila ono što se od mene tražilo. Neku svoju sliku volim više, neku malo manje, ali su, u svakom slučaju, one deo mene i najbolji reprezent mog bića.
