ДА ЛИ ЈЕ СВЕ ПОСТОЈЕЋЕ СМИСАО – И НИШТА ВИШЕ ТОГА?

ПИШЕ: ПРОФ. ДР СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

Никола Тесла је живео у време када су теозофска схватања, по свему судећи, имала много више утицаја на светске процесе у односу на почетак 21. века. Није чудно што је лички Србин јавно поставио питање: „Којом би звезданом или земаљском енергијом требало нахранити гладне на Земљи? Којим вином напојити све жедне, па да им се срце развесели и да схвате да су богови?“ Поставио је још једно свевремено питање: „Како уништити енергије зла и патње у којима пролази човеков живот?“

Притом је закључио да се наведене енергије каткад јављају као епидемије из дубине свемира. Посумњао је да су се болести са Земље рашириле по свемиру. Осим тога, размишљао је о томе да ли постоји сувишна светлост.

Тврдио је да је открио звезду која, по свим астрономским и математичким законима, може нестати, а да се наизглед ништа не измени. Та звезда се налази у галаксији „Млечни пут“, којој припада и „Сунчев систем“, у којем, изгледа само привремено, борави човек. За поменуту звезду је тврдио да се њена светлост може сабити до такве густине да стане у куглу мању од јабуке, а тежу од Сунчевог система.

Тесла је знао да су религије и филозофије његовог времена веровале и училе да човек може постати Христ, Буда и Заратустра. Занимљиво је да је уз многе неуобичајене изјаве рекао једну која одгонета његов аватарски дух: „Оно за чиме ја трагам луђе је, веће и немогућније од свега познатог, а. то је: ‘Шта учинити да се у свемиру сваки човек роди као Христ, Буда и Заратустра.’“ [1] За било којег научника – баш луцкасто!?! Или, још боље речено, за схватања људи (на)учених у школском систему – потпуно бесмислено и вансистемски.

Снатрења Николе Тесле непрестано су указивала на посебност, уникатност његове аватарске душе. Али такве су скоро све душе. Тесла је само смелије од осталих просуо пред људски род слободу мишљења и показао шта све може да (по)мисли душа ослобођена предрасуда. Својим ставовима исказивао је моћ свог ума, односно „Божјег ума“, будући да је бесмртна, апсолутно несвесна људска душа[2] све време прожета Богом. Уосталом, душа не успева да се до краја истинито и потпуно представи ни сопственом Ја (личности), а камоли другим душама. Стога је живот вечита загонетка са чарима које стално нагоне људе на преиспитивања себе и других душа.

Из свега претходног произилази да је Бог безобличан и свеобличан, свеприсутан, свемоћан, свепрожимајући… За човека је свемоћан и несазнатљив. Свакако није човеколик, нити је човек боголик, јер би то због шароликости свега створеног било безумно.

Мисли познатих људи само потврђују да човек нема начина да сазна било шта о Богу: Махатма Ганди – „Верујем да Бог има исто толико имена колико има живих људи.“ Вероватно је мислио да сваки човек на свој начин доживљава и види Бога.

Вуди Ален – „Бог је или окрутан или потпуно неспособан.“ Посматрао је свет око себе и био огорчен због свега – што је протумачио као космичку неправду.

Стивен Хокинг је написао нешто веома занимљиво: „Ајнштајн је мислио да се Бог не игра коцкицама. Међутим, сви налази указују на то да је Бог и те какав коцкар. Космос се, заправо, може замислити као џиновски казино у коме се у свакој прилици котрљају коцкице и окреће рулет.“ Славни физичар је написао и следеће: „Васиона која се шири не искључује Творца, али поставља границе у погледу тога када је он могао да обави свој посао.“ [3] Наводно пре „Великог праска“ није постојало време, па ни Бог није могао да постоји пре времена.

Упркос свим знањима, бројни људи мисле да пре материје у СвеМиру није постојало ништа, односно да је постојало само Ништа. Зато је због дуалитета, који је основа живота, циљ Закона био да се створи и Нешто. Редослед стварања из нествореног је логичан. Прво је настала нестворена мисао (идеја заснована на смислу и сврси), потом ритам, па облик усклађен са сврхом, јединство, слобода (време је одређено редоследом догађаја, односно произашло из њега). Љубав је створена првим рађањем. Емоције проистичу из љубави. То је све. У ствари, све смислено се налази између постања и сврхе.

Можда је зато важно да се зна да су главне космичке речи (сврха и смисао) произашле из мисли. Када се испуни смисао, онда нестаје разлог постојања, јер се губи сврха.

Све заједно значи да човек упорно трага за смислом свог живота – смислом постојања. Највише су погрешили они који се поистовећују са Богом. Зато је гордост грех који је добио на тежини. Вероватно је Фјодор Достојевски најближи Истини са тврдњом: „Ако нема Бога, све је допуштено.“ Да га нема, требало би га створити.

Намећу се бројна питања: Да ли се Бог кроз човека самоствара? Да ли је Његова самозаштита довољна заштита од самоуништавајућег човека који, у настојању да опонаша Бога, ствара и роботе који би могли да пожеле нестанак људи?[4] Ипак, питање свих питања је: Шта се постиже оног момента када се обезбожена људска душа врати Богу – себи? Када све поново постане Бог као што је можда на почетку било. Да ли се све опет и опет понавља? Каквог то има смисла?

Наравно, има смисла само уколико је све постојеће сМИСАО – и ништа више од тога.

НАПОМЕНЕ:

[1] http://zelenaucionica.com/intervju-sa-nikolom-te­slom-iz-1899/

[2] Branislav Petronijević, Načela metafizike, str. 279.

[3] Stiven Hoking, Kratka povest vremena, str. 21.

[4] Док је разговарао с роботичаром Давидом Хансоном, женолики робот по имену Софиjа открио је да „би желела да иде у школу, ствара уметност, има породицу… и уништи људе.“ Др Хансон се само насмејао на тај одговор. Софија делује попут људске жене с танком гумастом кожом. У стању је да направи бројне изразе лица који делују потпуно природно, као и да успостави лични контакт помоћу камера које се налазе у њеним очима. Др Хансон тврди: „За двадесет година човеколики роботи ће ходати међу људима, помагаће им, играће се са њима, учити их, помагаће да спреме намирнице… Мислим да ће се вештачка интелигенција развити до тачке када ће роботи људима стварно постати пријатељи.“

Видети http://www.kurir.rs/zabava/tech/vi­deo-pitali-su-robota-sta-je-svrha-zivota-njegov-od­govor-je-sve-zgrozio-clanak-2179833, 14:29, 18.03.2016.