PIŠE ALEKSANDRA KONDIĆ – UNUTRAŠNJI SVEMIR EMPATIJE, IGRI SENKI I SVETLA
Mart je oduvek bio mesec čišćenja… kućnog, prolećnog, duhovnog. Možda bi ovaj mart bilo lepo posvetiti čišćenju sebe, staviti sebe na prvo mesto. Mnogi pričaju o stavljanju sebe na prvo mesto, a drugi pomisle odmah da je to nešto egoistično, sebično, jer kako da brineš o sebi, a ne žrtvuješ se za druge? Ali postoje momenti kad je jednostavno potrebno podvući granicu i reći sebi „dosta je“ – to ume da bude presecanje balasta koji nam nije dao da se vinemo u prave visine. Kad stavite sebe na prvo mesto zapravo znači znati postaviti granice, ali ne drugima, već sebi, jer kakve granice postaviš sebi, tako će i drugi da reaguju. Niko drugi ne može da te poremeti, osim ako mu ne dozvoliš – e, za to služe granice. Nekad su one tihe, nemaju potrebu da se naglase, samo se podvuku ćutke i otpuste, neke su bučne, oslobađajuće toliko da vrište, ali svakako su uvek zdrave.
Kad stavite sebe na prvo mesto, stavite i svoju potrebu za ljubavlju ka sebi bliže duši, bliže onom unutrašnjem detetu koje prečesto znamo da ignorišemo, zanemarimo i zapostavimo kao da nije deo nas, jer uvek postavljamo tuđe potrebe na prvo mesto, a svoje kad stignemo. A to nije dobro ni za njih, ni za nas, jer nekad im činimo medveđu uslugu misleći da ih štitimo. Sindrom spasioca koji nas prožima je, verovali ili ne, veliki negativac, jer misleći da im pomažemo, oduzimamo im rast, sužavamo kapacitet njihove moći, dok mi popločavamo put do pakla tim dobrim na merama, jer ma koliko da su dobre, pitanje je da li su dobre za njih.
Od malih nogu smo naučeni da je žrtva nešto dobro, nešto što treba da podnese, pogotovo žena, ona „mora“ da bude žena, majka, kraljica i da brine o svima osim o sebi, a ako ne brineš o sebi prvo, kako možeš o svima drugima? Kako, ako si toliko slomljena, umorna, usamljena, iscrpljena, možeš staviti bilo koga na prvo mesto, osim sebe i svog punjenja. Naš um je naš najveći zatvor i naša najveća krila, sve zavisi kako mu pristupimo, jer od toga zavise svi naši odnosi, granice, naša čišćenja. Mozgu je potrebno sedam sekundi da osvesti misao, jer sami sebe gradimo, sami sebe rušimo istim tim mislima, sami sebi ubacujemo programe, paterne i onda ih ispunjavamo kroz odnose. Niko te neće spasiti, nikog nećeš spasiti, jer nije ničija dužnost da spašava onog drugog. Imaš dužnost prema sebi, da se osloniš na sebe, da spasiš sebe, jer kroz svoj spas, spasićeš i druge, jer ćeš biti kao svetionik u njihovom mraku. Da, možda u početku to svetlo može peći oči, pa budu sklanjali pogled, ali neminovno, čim se oči priviknu na svetlo, oni sami će početi da traže svoje kao svetionik na uzburkanom moru.
I onog momenta kad shvatiš da si sam u svojoj glavi sa sobom i da sve zavisi od onih misli unutra, ma ko bio pored tebe, ma koliko ti značio, ma kakav bio, taj glas unutra je ono s čim si uvek sama i tu nema nikog osim tebe i sebe – tada shvatiš šta ti taj glas govori i tada shvatiš da moraš s tim glasom da budeš na nežnost, da s tim glasom moraš da budeš na ljubav, da s tim glasom moraš da postaviš granicu i da je ta granica zapravo granica ljubavi koju konačno treba sebi da priznaš kao ona zaljubljena šiparica dok gleda svoju simpatiju, pa skupi snage i kaže „volim te“. Kad pređeš tu svoju granicu i tu zaljubljenost daš sebi, daš i krila i svetlo i umetnost i život i onda to isto širiš drugima, jer to je simbioza, to je istinska pomoć, to je istinska dobra namera i namena, jer jedino tako je pomoć svima dostupna na jednakom nivou, na jednakoj razdaljini, na pravednosti, na onome koliko je ko spreman da se vine.
I nemoj da te takva promena plaši, nije stari život sve što znaš, iako se tu osećaš najsigurnije i nije to mesto gde treba da se učauriš – rasti, razvijaj se, menjaj se, dopusti sebi sve to. Ni leptir ne gleda na sebe iz doba kad je bio gusenica, svi možemo da rastemo, razvijamo se, čistimo se, menjamo granice i nikom ne dugujemo da budemo nešto što ne želimo. Nismo dužni da budemo kakvi smo bili juče, a ne prethodnih godina. Zato napolje sa starim, unutra sa novim i neka čišćenje počne!
