UMETNOST LEPOG ŽIVLJENJA – KAKO PRONAĆI SEBE U SVEMU I LEPO U NAMA

PIŠE: MARIJA TODOROVIĆ ASKA, MENADŽER I STRATEG MARKETINGA I ONLAJN SADRŽAJA, KOPIRAJTER, PREDUZETNICA I PROFESOR

Ono što je zaista magično kada je život u pitanju jeste to što nekad, uz osvrt ka prošlosti, kao da još jasnije vidimo budućnost. Pre četiri godine, kao da je taj put tek počinjao. Danas, sve što sam želela, živim, još lepše i više nego što sam mogla i da sanjam. Ali ne drugačije od onoga što sam želela. To je možda lepota tridesetih godina života. Dovoljno bola, dovoljno lekcija, dovoljno toga nas učini SMART, a dovoljno samospozna­je, introspekcije, retrospektive i povezanosti sa sobom samima pomaže da od svega što nadalje činimo napravimo ART. Dovoljno integriteta, rada na sebi, svojim ličnim procedurama, perspektiva­ma, unutrašnjoj snazi, ali i odnosima sa svetom oko sebe korak po korak stope se u nešto što za nas postaje svakodnevnica. Nekako zajedno sve te stvari postanu dobar osnov za neki novi poče­tak, za život u umetnosti, u zrelosti, u pronalažen­ju lepog i kada se nađemo oči u oči sa onim suš­tinskim zlom na svetu. Iako ne verujem u apsolut­no zlo, svi smo svedoci njegovih manifestacija, u raznim oblicima, na najneočekivanijim mestima. Kao da pravi izazov leži i u tome da se nikada mi sami ne udaljimo od svoje suštine i ne poklekne­mo spuštajući se na njegov nivo. Iako umetnost često ume da nosi groteskne note kojima sve­dočimo oko nas, taj kontrast mora da služi kao balans, orijentir, dodatno ističući lepotu života koju možemo da izgradimo, ako imamo sreće i snage.

MOJIH PET PRINCIPA ZA ŽIVOT I RAD

Nezahvalno je davati savete, posebno nepozvan, a na to sam se, priznaću, više puta opekla. Od našeg poslednjeg razgovora, moji putevi su se umnogostručili, kako na akademskom, profesio­nalnom, tako i na privatnom polju. To samo znači da mi danas treba još više veština i snage da nosim izazove i nove uloge koje imam i dobijam u životu. Zato se ne bavim savetima, već mogu jednostavno da ukažem na ono što meni istinski ,,radi”, a moj život čini srećnim. Uvek sam mišl­jenja da ono što nekoga usrećuje ne mora biti oprobani recept i za nekog drugog. Svako od nas nosi svoj set sistema vrednosti, svoja obeležja života, svoje izazove i pitanja na kojima treba da se radi. I taj rad nije ništa neobično.

  1. GRADI SVOJE KAPACITETE

Trenutno mentorišem grupu od preko 20 ljudi ra­zličitih životnih doba koji žele da se prekvalifiku­ju, oprobaju u nečemu za šta osećaju da imaju dara i talenta ili nađu posao u sferi kopirajtinga kroz niz radionica pod nazivom Aska’s Copywrit­ing Boot Camp. Preponosna sam na njih. Pam­tim te momente u kojima nedvosmislen osećaj nadolazeće snage inspiriše i motiviše, kao i u ko­jima energija afirmativne zajednice koja nudi po­dršku istinski pomaže da neke kritične momente u životu prevaziđemo sigurni u to da je naš put moguć, opipljiv, ispravan i dosežan. Ulaganje u sebe, svoje kapacitete i snagu naizgled je jednos­tavan proces. Redovno školovanje i dalje donosi neizostavne vrednosti, ali odavno nije dovoljno. Za mnoge se neformalna edukacija svodi na kvantitativno prolaženje velikog broja kurseva, skoro kolekcionarski, bez suštinskog rada na sebi i svojim navikama, na svojim veštinama, is­tinskom usvajanju znanja kroz aktivan rad. Na ličnom iskustvu sam naučila da je bacanje u vat­ru, kako se kaže, aktivan rad, učenje kroz praksu, kao i podrška grupe, najbolji način da se usvoje nove tehnike i savladaju određene moderne veš­tine.

Ono što primećujem da nije uvek lako i za šta treba najviše vremena jeste fokus, kao i sučelja­vanje sa sopstvenim nedostacima kako bi se oni nadomestili, prevazišli i unapredili. Ovo se jed­nako odnosi na stvari kao što su učenje jezika, kreativne veštine, ali i lične kapacitete, razreša­vanje trauma, frustracija i usvajanje konstruk­tivnih načina i vidova komunikacije, uzajamne saradnje, građenja dogovora, planiranje i opšte poslovne veštine koje nekako najviše većini ljudi kod nas fale. Ovo je delom posledica i regional­nih uverenja da ne valja juriti za uspehom, gde je uspeh nešto prljavo ili čini one koji ga dosegnu karijeristima ili slično, umesto onima koji u ne­kom momentu imaju znanja i prava da toj sredi­ni vrate. Možda sam altruista, ali zaista verujem da se samo zajedničkim snagama može graditi zdravije i bolje društvo, a i da tek u njemu istinski ima mesta za umetnost i estetiku, domete viših nivoa svesti i empatije, kao i kolektivna umeća konstruktivne razmene mišljenja, osećanja, pa i saradnju.

  1. OPROSTI I OTPUSTI

Oko nas i nama će se uvek dešavati mnogo toga za šta smatramo da ne zaslužujemo, što će nam donositi neku vrstu bola, neprijatnosti, svih onih negativnih emocija koje preplavljuju naše telo i na fizički način, veoma opipljivo. Kada god oprosti­mo, mi ne nudimo nekom drugom izlaz od krivice, jer krivica je nešto što neko drugi nosi ili ne nosi u sebi. Mi donosimo sebi mir, harmoničnu sredinu koja nam daje šansu da svoju energiju usmerimo na lepo, na naš život, autentični i nama svojstven, oslobođen rasipanja energije na ono na šta ne možemo uticati. Ne zapravo. Ovde ne govorim o onim frazama kao što su to da li neko nešto zaslužuje. Govorim o lepoti života koju biramo da imamo, a do koje dolazi otpuštanjem. Sve više u životu razumem onu staru ,,Ili želiš da su srećan ili da si u pravu”.

  1. VOLI SEBE I SVET OKO SEBE

Ne čekajte da ljudima oko sebe govorite koliko ih volite – znam da je fraza koja je toliko puta pon­ovljena. Ali u godini u kojoj je veliki broj ljudi oko nas, pa i mi sami, izgubio previše onih dragih lju­di, ljubimaca, poznanika, a svet brojne zaslužne građane, ne smemo zaboraviti koliko je vreme relativno, a naizgled prozaični i svakodnevni trenuci dragoceni i nepovratni. Ja to nažalost znam odavno, a samim tim su me neki kardinalni gubici u životu naučili tome da svaki lep trenutak cenim još više, da pamtim, da delim, da ne sputa­vam sebe, već sebe dajem. Između naša dva in­tervjua, ljubav u mom životu se umnogostručila, a uskoro će se još više uvećati. Ljubav koju sam u životu do sad imala, kako kažu, uvećaće se još više kroz novu ulogu koja me čeka – majke. Ne mislim da je neophodno da neko decu rodi da bi decom umeo da se bavi, što je predrasuda sa kojom se već godinama susrećem. Ne mislim ni da je potrebno da se neko ostvari kao roditelj da bi spoznao sreću i ljubav u životu. Ali jeste po­trebno da svako od nas pronađe u sebi ličnu is­tinu, idealno ka kojem će da teži. Ljubav. Voleti se odnosi pre svega na ljubav prema sebi, doz­voljavanje sebi imanje želja, snova i nada, rad na njima. Voleti bezuslovno i potpuno, kroz prizmu svojih ličnih aspiracija, usmereno ka ličnoj sa­moaktualizaciji, a ne nadmetanju sa drugima, ka ličnim potrebama, a ne aktuelnim trendovima, to za mene jeste umetnost življenja i pametno krei­ranje dugoročne sreće i ostvarenosti u životu.

  1. IMAJ SVOJ JASAN IDENTITET I NE PLAŠI SE NOVIH

U svom životu sam nosila i nosim popriličan broj identiteta. Preduzetnik sam ispred mog Aska brenda, profesor engleskog, marketinga i menadž­menta, solo pevačica, instruktor drame na engles­kom jeziku, kao i pesnik-entuzijasta. Beograđanka sam, kao i neko ko je iz BiH. Imam svoj umetnički, kulturni i marketinški portfolio. Radim sa interna­cionalnim klijentima, vodim sektor za strategiju onlajn sadržaja kao deo centralnog tima jedne američke multi-nacionalne kompanije, sarađujem sa klijentima iz najrazličitijih industrija. Danas-sve svoje talente koristim u verovatno jedinom sektoru koji sve njih obuhvata – marketingu. Ne znam da li više uživam u procesima kreiranja brend identite­ta, auditima i analizama, pripremama za kreiranje korisničkih iskustava na sajtovima, pisanju sa­držaja, radu na društvenim mrežama ili edukaci­ji. I kroz svoj rad se kontinuirano usavršavam jer je doživotno obrazovanje danas neminovnost, pa sam sertifikovana za digitalni i kontent marketing, neuromarketing, bihejvioralni marketing, uređenje prodajnih kanala, kao i projektni menadžment i praćenje i organizaciju timova.

Menjala sam fokus rada u životu više puta, a suš­tinski sam uvek radila više stvari odjednom. To je za mene bio deo života i ostao. I kada se sma­tralo da je taj multitasking manjak fokusa, i danas kada se itekako smatra veštinom koja nosi vred­nost. Kroz to istraživanje identiteta, ono što bih istakla jeste hrabrost i spremnost na promene, pa i one suštinske i korenite. U prethodnih par go­dina sam u veoma kratkom vremenskom perio­du napustila svoj posao profesora u školi stranih jezika u Beogradu, svoje okruženje, navike i sitne rituale koje sam imala i postala Banjalučanka, državljanka BiH, kao i još mnogo toga.

Danas sam u braku sa svojim najboljim prijatel­jem, čovekom kojeg bez onog rada na sebi nika­da ne bih ni videla ni prepoznala. Naša zajednica mi je dala najdivniji identitet koji možda ni sama nisam bila sigurna da je moguć u današnje vreme teških i surovih međuljudskih odnosa. Pored toga što sam postala supruga, ujedno sam i maćeha (koliko god užasno mrzela taj izraz nepravedno i nepovratno negativne konotacije) njegovo dvo­je dece. I to su još dva identiteta koja sam do­bila. Izazovi i emotivnost ovog procesa su tema za sebe, a nikako i ni na koji način ih nisam uze­la olako. Biti deo nečijeg života, biti odgovoran i uključen u nečije vaspitanje, graditi poverenje, negovati ljubav, pronalaziti lepo u svemu što nas okružuje, pa makar to i ne bilo baš toliko lepo, ne menja samo one kojima to dajemo, već i nas same.

Ljudi će vaš identitet često preispitivati. Zbog svojih nerešenih stvari, projektovaće na vas gomile svojih frustracija, lepiti na vas svoje stra­hove, mišljenja, iskustva, želje. Želim da nagla­sim da nije lako očuvati svoj identitet tada kada neko pokušava da vas ubedi u suprotno, ali slič­no kao i kod opraštanja, kada uvidimo da neko ne može i ne ume drugačije, postajemo apsolutno svesni toga da mi možemo i moramo. Jedino što možemo zapravo u životu jeste da preuzmemo odgovornost za svoje postupke, dela i reči, ono što mi šaljemo u svet, pa to neko razumeo ili ne. Želim da osnažim sve vas koji čitate da uvidite da promena zaista počinje iznutra, ali ne magijom, pozitivnim mislima ili nekim manirizmima i alati­ma, već isceljenjem svega što narušava naš mir, kao i odlukom, jasnom i konkretnom, koju prate akcije, vera u sebe i svoj put, i adaptacija na sve ono što život može da nam postavi kao izazov. Lični identitet je naša stvar, ono što može da se menja, ali samo mi posedujemo tu moć i snagu i na nama je da je koristimo i iskoristimo najbolje što možemo.

  1. ZABAVI SE I SMEJ

Ne kaže se uzalud da je brak zajednica za ono i u dobru i u zlu. Koliko puta se i dan-danas desi da doživim neku nepravdu, zlonamernost, zlura­dost ili slično. Tada je samo jedna stvar važna – izvor. I nije baš da treba uvek primenjivati ono ,,udri brigu na veselje”, ali moramo naučiti kome i čemu pridajemo na važnosti. Život jeste samo jedan, ali kroz naše doživljaje života žive i oni oko nas, posle nas, na koje utičemo, koje gradimo, deca, đaci, ko zna ko sve ne. Previše je razloga za suze i tugu na ovom svetu i njih treba svakako prihvatiti, obgrliti i uvažiti. Ali i sreća zahteva neš­to truda, a zabava i smeh su jednako bitan deo života kao i formativna iskustva kojih nema baš toliko uvek. Uvek je to jedan miks, više Pikaso nego Mone, sa nekad jakim, a nekad monohrom­nim kontrastima, između sati, dana, nedelja, pa i godina naših života. Individualno i kolektivno, očuvati pozitivan pristup životu nije uvek jednako lako, ni svakome, ni nama samima, u različitim okolnostima, sa i bez objektivnih razloga.

Mislim da su moj suprug, kao i oni meni najbliži ljudi, svojim talentom da iz suza dovedu do sme­ha pravi primeri toga koliko brojne izreke mogu bukvalno da se shvate, a ja sam beskrajno zah­valna na tom svetu koji sam izgradila.

,,Čašu meda jošt niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.” – Petar Petrović Njegoš

I to je prosto tako.

Zato bi moj poslednji fokus bio na tome da ima­mo pravo da uživamo, da se držimo lepih stvari, da negujemo lepe odnose, da slikamo i crtamo za svoju dušu, da mesimo i kuvamo po svom ukusu, da ugodimo sebi ponekom sitnicom koja će osvežiti naš prostor ili naš stil. Krivica je teška stvar, a onog trenutka kada se nje rešimo, kada shvatimo da je sreća dostupna, počinje i život sam, a sa njim i sve ono što smo mislili da je ne­dostižno.

Jer sve i da smo uvek isti, vremena oko nas se menjaju stalno, a samim tim je neminovno da im se prilagodimo. Mi ne možemo biti isti, a sebi možemo dati dozvolu da se menjamo. Pitanje je samo kako i kuda. Moj put je uvek bio trnovit i težak, ali sam na njemu nalazila baš ono što mi može pomoći onda kada treba. Danas je taj život usmeren na praćenje intuicije i svoje suštine nor­malnost koju istinski želim svima oko sebe, kao i čitaocima ovog divnog magazina. Moguće je. Nije lako nimalo. Ali moguće je. To ne isključuje razočaranja, bol, tugu i poneki stres. Nažalost, to ne može da se zauvek ukloni iz realnog i stvar­nog života, ali određuje na koji način ćemo se sa izazovima u životu suočavati, kao i šta ćemo iz tih situacija naučiti, gradeći sebe i svoj svet dalje, sa onima oko nas.

To je moja Smart Mart Art.