ПИШЕ: ОЛИВЕР ТОМИЋ
Сама реч „алхемија“ одувек је имала магичан призвук, па и данас заокупља машту мноштва људи у свету који се све више досађује и трага за новим/ старим темама и изазовима. О алхемији су написане бројне озбиљне студије и небројене популарне књиге, које обимом далеко превазилазе аутентичне текстове из ове области, настале током миленијума у различитим цивилизацијама, од Кине, преко Индије, до Медитеранског басена. Како неплемените метале претворити у племените (то јест, на који начин правити злато), како преобразити сопствено тело, изменити му и усавршити природу, сада је могуће покушати чак и преко прецизних „упутстава“ која се могу наћи на интернету. Алхемија је поделила судбину са многим другим древним наукама и вештинама и постала део популарне културе. Али право питање је: постоји ли она и данас, ако не у свом изворном виду, онда са истим циљевима, сврхом и смислом?
Као што су током 19. столећа појава и развој фотографије постепено растерећивали класично сликарство обавезе да имитира опажану стварност, тако је и почетком 18. века издвајање хемије као експерименталне науке могло значити и коначно ослобођење алхемије. Али уместо да добије нови замах, она се брзо свела на пуко настојање да се вештачким путем произведе злато, чиме је практично срозана на јалово шарлатанство. Штавише, оно што алхемији није успело, пошло је за руком модерној науци: 1941. је злато вештачки синтетизовано по први пут, додуше и последњи: поступак је ценом превазилазио вредност добијене количине злата, чиме је експеримент обесмишљен. У сваком случају, чинило се да је алхемији сасвим одзвонило и да ће она остати само езготични појам, који у сећање из далеке прошлости призива неразумљиве и скоро магијске поступке неких мистериозних људи са бизарним циљевима. А заправо се догодило нешто сасвим супротно.
Иако алхемија звучи тако древно и романтично, она је и данас не само врло жива, већ чак и један од најавангарднијих феномена, штавише један од главних покретача развоја савременог света. Догодило се нешто што није нико очекивао, а мало ко је приметио: из тајанствених и расклиматаних радионица крцатих предметима, инструментима и материјалима заборављене намене, у којима су неки ћакнути посвећеници упорно настојали да „скувају“ еликсир живота, алхемија се тихо и неприметно преселила у срце најнапреднијих истраживачких центара, медицинских и фармацеутских лабораторија и у умове перјаница експерименталних наука. Сви су они, а да то већином и не знају, алхемичари – мајстори, калфе и шегрти „краљевске уметности“. Нова су само средства, али је циљ остао исти: откриће тајне преображаја човека, победа над смрћу и пропадљивошћу тела помоћу модерног „филозофског камена“. Чак су и донатори, патрони и покровитељи остали исти, иако на главама (са понеким изузетком) не носе круне: стари, бескрајно богати људи који жуде да живе и да владају вечно.
Ипак, у савременом алхемијском подухвату неке ствари су битно различите у односу на претходнике из старине, макар почевши од европског средњовековља као релативно познатог раздобља „краљевске уметности“. Хришћански алхемичари реченог периода полазили су од тога да је човек на Земљи присутан у свом „палом“ стању, које је последица Прародитељског греха у Рајском врту. Добро познавајући библијско предање и пажљиво проучивши књигу Постања, запазили су да је изгнанство из Едена само прва, непосредна казнено-профилактичка мера, док је права и застрашујућа последица прекршене забране ни мање ни више него – смрт: „…јер у дан у који окусиш с њега, умријећеш.“ Прародитељски грех лишио је, дакле, човека потенцијалне бесмртности и претворио га у пропадљиво биће, подложно свакојаким болестима и телесној деградацији, чији су дани овоземаљског живота од самог рођења одбројани и на чијем су крају увек – гроб, трулеж и распадање. Истина, својом смрћу и васкрсењем, Христос је људе уверио да тај процес није неповратан, телесно се јавио ученицима и човеку дао утеху о непропадљивом „телу Будућег Века“ које ће на дан Његовог другог доласка у Слави добити сви, и мртви и они који се тада затекну живи. Но, изгубивши стрпљење да чекају тај дан и сумњајући да ће га дочекати живи, алхемичари су покушали да обећани дар освоје пре истека Времена и да постигну бесмртност у свом овоземаљском телу, тако што ће га својом вештином учинити непропадљивим. Легенде кажу да су неки у томе можда и успели, али неоспорних доказа за то до дан-данас нема.
Савремени, секуларни алхемичари имају сада исти циљ, мада њих по верском опредељењу (у науку, а не у Христа) Крај света и Други долазак уопште не занимају. Свакоме од њих, а посебно њиховим патронима, пред очима је само њихов сопствени телесни крај и утрнуће личног живота у трулежи гроба или пламену крематоријума. Огромни напори се улажу у то да се човеков овоземаљски живот продужи унедоглед и да се његово здравље одржи нетакнутим колико је год то могуће. Вакцине (још у дечјем узрасту), антибиотици, различите медицинске терапије и захвати (до вишеструког пресађивања виталних органа), као и пластична и естетска хирургија: све је то сложно посвећено једном и, по њима, једином вредном циљу – бесмртности. Неки прагматични и скептични умови обезбедили су себи и „backup“, крионизацију, односно замрзавање тела непосредно после смрти, у нади или у уверењу да ће алхемичари у (далекој) будућности овладати вештином да их оживе одлеђене.
Такође за разлику од древних мајстора, савремени трагаоци за „филозофским каменом“ наступају у јавности, а том приликом се заогрћу плаштом хуманитарних идеала. Данашњи алхемичари, а посебно њихови пребогати покровитељи, самозвани филантропи, здушно уверавају човечанство да циљ којем теже није нипошто ексклузивна ствар, те да ће, ако не одмах бесмртност, онда обезбеђено здравље и неодређено продужен живот бити добробит доступна свима без разлике. У име тог егалитаризма у обећању супремног дара, људи се истрајно позивају да узму учешће у том пројекту који за циљ има измену како „хардвера“, тако и „ софтвера“ човека, усавршавање његовог садашњег модалитета или чак његово потпуно превазилажење. То је учешће, додуше, прилично пасивно и махом се своди на то да масе алхемичарима понуде саме себе као материјал за експерименте у научне сврхе, које се приказују као еминентно хуманитарне. Да ли ће савременим алхемичарима поћи за руком да коначно освоје оно што је њиховим давним претходницима увек измицало? Која ће цена за то бити плаћена и хоће ли коначан резултат ових планетарних прегнућа уопште бити човек или нешто друго? Одговоре на ова питања донеће време, ако га уопште више има довољно.
