PIŠE: BRANISLAV MAMIĆ
Uvek duboko udahni, poslušaj tu posebnu vrstu tišine, onaj trenutak između dva daha, tišinu između onoga što je bilo i onoga što tek treba da postane. Bez obzira na to koliko smo umorni, razočarani, potrošeni ili puni nade, narednih 365 jutara dolazi bez pitanja ali nam ostavlja izbor. Ne nude ništa, ne daju nikakve garancije, ali donose neprocenjivih, neotkrivenih, tajanstvenih 365 novih šansi.
Svako to jutro je jedna mala prilika. Ne mora biti spektakularna. Ne mora promeniti ceo život. Neka vas pomeri samo za jedan korak napred. Uvek sam voleo tu latinsku poslovicu „Nulla dies sine linea.“ Ta crtica je možda onaj razgovor koji nismo hteli da obavimo ili je to jedna odluka koju stalno odlažemo. Možda je to jedan poziv od kojeg zaziremo ili jedna ideja za koju niste sigurni da li je dovoljno mudra.
Jer ono što se menja jeste odnos prema vremenu koje dolazi. Prošlost više menjati ne možemo, ali možemo odlučiti kako ćemo se zagrliti svaki naredni dan. Greške nisu dokaz da nismo uspeli već potvrda da smo pokušali. A pokušaj je uvek prvi uslov svake promene.
Teško da će velika promena doći odjednom, kroz jednu veliku odluku, jedan veliki preokret, jedan „sudbinski“ trenutak. Život se, u stvarnosti, menja kroz sitne, gotovo neprimetne odluke koje donosimo svakodnevno. Linea.
Da ustanemo koji minut ranije, da uradimo gimnastiku, saslušamo nekoga do kraja, budemo strpljiviji u saobraćaju, otvoreniji na poslu, nežniji prema sebi, dosledni, da ne izdamo sopstvene vrednosti i da ne zaboravimo zašto smo uopšte krenuli nekim putem. To svakako možemo. I nema odustajanja.
Šansa nosi sa sobom i odgovornost. Ne onu tešku, opterećujuću, nego odgovornost koja oslobađa. Kada preuzmemo odgovornost za sopstvene izbore, prestajemo da budemo taoci okolnosti. Ne možemo uvek birati uslove u kojima živimo i radimo, ali možemo birati način na koji ćemo na njih odgovoriti. Zato donesite odluku.
Jedna iskrena rečenica može promeniti tok dana. Jedan gest može vratiti poverenje. Jedan osmeh može nekome biti razlog da ne odustane. Niko ne treba da zna koliko je bilo suza iza svakog osmeha. Ne mora sve odmah. Ne mora sve biti savršeno. Bitno je da se krene. Jedini pravi trenutak je onaj u kojem mi donesemo odluku da ćemo krenuti.
I onda se otvara 365 dana, 365 izbora, 365 vaših sretnih misli…
Zbir malih dana, a svaki dan je zbir malih odluka. Bez velikih obećanja, već sa tihom ali čvrstom odlukom da skiciramo svojih 365 novih crtica.
Svaka od njih, bila mala kao zrno prašine, može biti početak nečega velikog. Budite spontani u kretanju, tragajte za smislom, prostorom, lepotom, svetlom… Bavite se estetikom svojih misli. Neka budu šarmantne, zgodne, dopadljive. Neka budu lepe bez ukrasa. Budite ljubomorni na njih. Režirajte svoju predstavu. Pomerite se sa strane i posmatrajte je — vašu predstavu u kojoj ste vi naslovna uloga. Publika će vas nagraditi aplauzom.
Niti sam sve razumeo, niti sam sve posložio. Ovih par redova piše neko ko je grešio, sumnjao, umarao se, vraćao nekoliko koraka unazad, nakratko odustajao ali uvek nastavljao dalje. Svaki je naredni korak bio zanimljiviji od prethodnog. Posebno sada kada nam dani prolaze brže nego što bismo želeli i kada odgovornost ponekad pritisne jače nego što smo planirali. Život se ne popravlja odjednom. Ta korekcija teče kroz te naše željene crtice, iz dana u dan. Kroz ljude koje ne preskačemo, kroz razgovore koje ne odlažemo, kroz odluke koje donosimo i kada nismo potpuno sigurni. Kroz osmeh i lepu reč koje poklanjamo.
Pomirite se sa svojom prošlošću. Vi ste je zaradili. Ne dozvolite joj da vam uznemirava sadašnjost.
I ne tražite ništa van sebe. Sve je već tu, sve već postoji.
