AJVAR OD CEPKANIH PAPRIKA

PIŠE: TATJANA SOLDATOVIĆ MANOJLOVIĆ

“Stižem sutra, jutarnjim le­tom. Ne moraš po mene, uze­ću taksi.”

Sad kad vraćam film, mislim da je to bio taj momenat. Kad sam mogao da spaša­vam naše živote. Njegov, svoj, naše porodice… Nisam se odupreo svojoj slabosti.

Oduvek smo sebe posma­trali kao posebne, iznad dru­gih, gledali na svet sa dozom podsmeha. Roditelji su nas posmatrali i ophodili se pre­ma nama kao prema božan­stvima, druge su ostavljali u ubeđenju da ih je proviđenje pogledalo i baš njima poverilo tako veličanstven zadatak da nas odgaje. Ne i da nas vaspi­tavaju, jer mi smo se vaspita­vali sami. I na njih dvoje smo gledali pomalo sa visine. Ima­li smo svoj mikrosvet, svoju planetu NN, svoj enenovski jezik, simbole, šifre, tajne… Svi koje smo povremeno udostojili ulaska u naš mikro­kosmos imali su se smatrati privilegovanim.

I onda smo nekako već imali po 33, u moj život je ušetala Ona, drugačija, zasijala, oba­sjala i postala Supruga. Do­stojna.

Naš medeni mesec trajao je tri dana. Četvrtog se pojavio moj brat. Najnormalnije, na­javio se prethodnog dana. Smejali smo se njegovom za­raznom smehu, pošalicama na račun personala, gegovi­ma kojima je šarmirao prola­znike.

Ona i ja smo dobili Davora već na izmaku te prve godine braka, On je postao najbolji stric na svetu, najprisutniji u odrastanju bratanca otkad je sveta i veka. Ljubica, koja se rodila nakon nepune dve godine, postala je njegova princeza. Tako smo nas pe­toro bili jedna neviđeno cool i najsrećnija porodica na sve­tu. Striko je živeo par blokova dalje, ali – njegova gajba je zapravo bila samo spavao­nica i povremeno mesto za privođenje gradskih udavača i ostalih „raspada“, kako ih je nazivao. Živeo je sa nama. Letovao, zimovao, dočekivao Nove godine, proslavljali smo Božiće, Uskrse, dečje rođen­dane, naše…

Sad kad pokušavam da pro­nađen fotografije gde smo nas četvoro bez njega, nema ih. Nas dvoje, Ona i ja – sa venčanja nekoliko protoko­larnih. Ubacio se i na onu gde sečemo tortu i mažemo se šlagom. Naravno da sam ja zamazao i njegov nos.

Ne, nije on insistirao. Jedno­stavno se tako podrazumeva­lo.

U jednom momentu je sa­opštio da se ženi. Sećam se kako se moja supruga ozarila, koliko je bila iskreno srećna, sa koliko strasti me grlila te noći, koliko nije uspevala da obuzda egzaltiranost. Udaja njene sestre ni desetim delom nije izazvala takvu radost. Ali snaha se nije dugo zadržala. Ili nije izdržala. Nije se uklo­pila u naše pazle. Štrčala je. Mi smo samo nastavili našim ustaljenim stilom života, naša proširena porodica koju čine dva brata, jedna žena majka, dvoje divne dece. Perfektno, reklo bi se.

Osim kad te stignu ta siva jutra. Kada se probudiš sa rupom u predelu stomaka, nemirom u duši, kada te pre­plavi utisak da nešto debelo nije u redu, a ne možeš da de­šifruješ šta.

Prvo je poklekla Ona. Samo je prestala da se diže iz kreveta. Birala je da ostane tako dan, dva, masne kose, neofarbana, u spavaćici po ceo dan. Naru­čivali smo hranu iz restorana, žena koja je raspremala usko­ro nas je napustila. Deca su bila zbunjena, ćutljiva. Tišina se uvlačila osim kad je tu moj sveprisutni brat. Beskonačne monologe teško je prekidao, čak i kada ga baš niko od nas ne sluša. Zapravo, na mojoj pažnji je insistirao.

Sve manje smeha je tu bilo. Dan za danom sve veća rupa sa kojom sam se budio. I bes upućen ka Njoj. Gadila mi se. Vređao sam je. Izbegavao u početku. Onda sam počeo da je guram kao kad na putu pred tebe iskoči lopta, pa je šutneš. Jednom se baš našla gde nije trebalo, ruka je pole­tela, lako je izgubila ravnote­žu i tako trapava – glavom je udarila o ivicu televizora. Ne­verovatno da nekome toliko krvi izađe iz rane zbog tako banalne povrede. Držao sam peškir na njenoj glavi i pitao se ko je ta osoba i kako se obrela u mom životu. Nisam uspevao da u sebi pronađem trunku emocije.

Zarasla je glava, ali ne i ona rana koju je očito nosila na duši.

Jedne večeri je toliko bila van sebe, histerična, autoagresiv­na, deca su se tresla, pozvao sam Hitnu, došli su sa polici­jom, odvezli je. Hospitalizova­li.

Njeni roditelji su odveli decu.

On, moj brat, prestao je da dolazi. Da me zove. Prekidao vezu kada ja njega pozovem.

Otvarao sam flašu po flašu vina. Belog, crnog, šampanj­ca… Prešao na džin, viljamov­ku, šta god.

Kroz maglu se sećam sprovo­da na Novom groblju. Overdo­zirao se, saopštili su mi. Ni­sam se otreznio ni tada. Niti narednih šest meseci.

Ne znam da li će mi Davor i Ljubica ikada oprostiti. Da li uopšte znaju šta se sa na­šim životima dešavalo? Kako oni to vide? Da li noću plaču pre nego što zaspe ili se sa tom tugom bude? Znam da odlaze u sanatorijum jednom mesečno da obiđu majku. Sa mnom to ne dele, ne pominju je tokom nedeljnih ručkova u mom novom domu. Sve je to sada sa nama nekako uljud­no, protokolarno. Njih dvoje su divni mladi ljudi, on zavr­šava arhitekturu, ona je matu­rantkinja, upisaće defektolo­giju…Ostali su i bez dede pre par godina, baka je vitalna, Bogu hvala. Finansujski sam ih sve obezbedio. Stabilni su, rekao bih.

Gledam ih kako se igraju sa svojim malim bratom, mojim sinom Petrom. Čini mi se da nožem mogu da sečem tu tugu oko njih koja se naslu­ćuje i pored osmeha, lepih manira, duhovitih dijaliga sa mojom Sanjom, suprugom ši­rokog srca.

Ne smem ni da razmišljam da li je sve moglo da bude sa­svim drugačije da sam svom bratu postavio granice preko kojih se ne prelazi. Da sam bar tih deset dana bračnog putovanja izolovao za sebe i ženu sa kojom sam uplovio u bračnu luku. Naše trojstvo razorne moći.

Danas je dan za ajvar, peče­mo paprike na Kosmaju, sva moja deca, Sanja i ja. Neću ovo upropastiti.