PIŠE: CHRISTINA CZETTL
FOTO: ZLATKO ĐORĐEVIĆ
Da li znate za one serije na televiziji u kojima ljudi posle nekoliko godina, ili čak decenija, upoznaju „izgubljenog“ tatu, rođenog brata, sestru itd.? Svesna toga da i u mojoj porodici fali jedan član – i ja sam se uvek pitala: „Da li će u mom životu doći taj trenutak da upoznam NJEGA?“ Kad kažem „njega“, mislim na dedu koji je davno, pre nego što se moja mama rodila, otišao u Kanadu. Koje god priče čuješ, ili koliko god se neke stvari prećutkuju, ti kao dete osećaš da neko nedostaje, a svestan si da je živ i da ima svoj život negde daleko u Kanadi.
Mogu samo da pišem iz svoje perspektive, jer ne znam kako se moja mama osećala dok je odrastala bez tate. U svakom slučaju, ona je pre tri ili četiri godine napravila prvi korak i napisala mu je mejl. Znala sam da će doći momenat kad će to da uradi, koliko je duhovno radila na sebi. Ne znam da li je svesna toga, ali ona je samim tim zatvorila rupu u našoj generacijskoj liniji, što ima uticaj na mene i moje ćerke i jako sam joj zahvalna na tome.
Bez nje, ne bih pre godinu dana upoznala svog dedu. Došao je zajedno sa mojom mamom kod nas. Dobila sam zadatak da odem po njih na aerodrom. Ne mogu da opišem šta sam osetila u tim minutima, čekajući da izađu. U jednom trenutku sam plakala sa drugim ljudima, koji su se grlili sa svojim dragim prijateljima, rodbinom, a u drugom sam se samo smejala od sreće. Šta ću da kažem? Dobar dan? Ćao? Zdravo? Na engleskom ili na nemačkom? Da li da ga zagrlim? Ili da samo pružim ruku? Realno ne znam čoveka… Na kraju krajeva, nisam morala da odlučim – on je to sve preuzeo – prišao je, zagrlio me i rekao: “Hello, Christine, wie geht’s?“ (Zdravo, Christine, kako si?) I od tog trenutka je bio deo porodice, kao da je uvek bio tu. Nekako se „zna“ ko ti je rod.
Proveli smo zajedno tri predivna dana. Već prvog dana sam ga pitala da li mogu da ga zovem „deda“. Moje ćerke nisu ništa ni pitale – za njih je on otpočetka bio deda. Njihova najiskrenija dečja srca su prepoznala njegovo srce. Mi, odrasli, već smo doživeli ili iskusili svašta u našim životima.
A da ne pričamo o tome koliko smo često čuli neke priče, koje procesuiramo drugačije pošto je to tuđi subjektivni doživljaj ili iskustvo. I naravno da smo pričali i o dedinim subjektivnim doživljajima u prošlosti. Kako smo mi njega zavoleli, tako je i on nas zavoleo, i mnogo puta je rekao koliko mu je žao što se nismo ranije upoznali. Žao mu je što nije doživeo neke trenutke u našim životima. I meni je žao, ali sam pozitivna osoba i rekla sam mu: „Sad sam jako zahvalna što smo se konačno našli i gledam u zajedničku budućnost.“ I zbog toga, kad smo ga odvezli na aerodrom, odlučili smo da sledeće godine odemo u Kanadu, da vidimo gde deda živi i da upoznamo drugi deo porodice.
I godinu dana kasnije sedimo u avionu – nas petoro, skroz uzbuđeni. Pitanja kruže u mojoj glavi: „Da li će nas prihvatiti? Kakvi su oni ljudi? Kako će reagovati na nas?“ Mi se ipak tek sada pojavljujemo u njihovim životima. Kad smo stigli u Kanadu, deda nas je dočekao na aerodromu, mi smo preuzeli kola, a prvo prijatno iznenađenje je bilo što su nam obezbedili celu kuću za noćenje. Ćerka mog dede je otvorila svoju kuću za nas, iako nije ni bila u zemlji (već na odmoru) i iako nas nijednom nije videla. Upoznala sam je na kraju našeg putovanja i mogu reći da je toliko prijatna žena, pričale smo kao da se znamo oduvek. No, put ide dalje do dedinog grada – skoro svakog dana upoznajemo dedine prijatelje, kao i rodbinu. On me je svima predstavljao kao svoju unuku, kao da je najnormalnija stvar na svetu predstaviti unuku koja više nije novorođeno dete, nego ima 37 godina. Osećaj radoznalosti je bio obostran. Ja sam se osetila dobrodošla, oni su otvorili svoje ruke za zagrljaj i toliko smo se raspričali da sam potpuno zaboravila da se fotografišem sa njima. Hvala Bogu, bilo je još prilika. Najvažnije je što sam otvorila srce, a i oni su to učinili.
Sve zvuči predivno i u TV serijama je sad trenutak da se kamera ugasi i da se svi gledaoci raduju sa glumcima. Šta se dešava posle gašenja kamere, kad svi odu kući i počne da teče svakodnevni život? Nažalost, postoje ljudi koji nisu doživeli tu priču kao iz bajke, koji su bili povređeni kad se to sve desilo pre skoro 60 godina, koji ne mogu razumeti zašto je mama tražila oca, zašto je unuka bila toliko srećna posle prvog susreta, pa je sledila svoje srce i otišla sa celom porodicom u Kanadu.
Ja sam iz malog sela gde svako zna svakoga i gde i dalje kruže priče, gde te i dalje ljudi ponekad gledaju kao da si pao s Marsa, jer sad sediš sa dedom za stolom. Meni je onda žao što ljudi često sebe blokiraju, što još uvek žive u prošlosti i ne mogu uz pomoć opraštanja da žive kvalitetniji život. Naravno da pre 60 godina nije bilo lako roditi dete bez podrške oca, u malom selu gde ljudi više gledaju tuđe živote nego što čiste sopstvene. I naravno da je moja baka morala svašta da uradi da njenom detetu bude dobro i jako sam joj zahvalna na tome. Ona je puno naučila iz tog iskustva – najpre da se bori za sebe i za svoje dete. I odjednom ta priča posle 57 godina ponovo počne da živi i mogu da kažem da svi ljudi u selu nisu bili oduševljeni i da nas nisu svi podržavali. Meni je jako žao što ti ljudi ne mogu da shvate koliko mojoj mami i meni znači taj susret sa tatom, odnosno dedom. Ne znaju da je ta razmena ljubavi, razmena kulture, razmena raznih iskustava toliko obogatila naše živote da mi je teško da pronađem rečenice kojima bih to mogla da opišem. Jedino što mi pada na pamet je: „Hvala Bogu što mi je ispunio san i omogućio da upoznam dedu – on je predivan duhovit čovek, umetnik i prijatelj.“
