PIŠE: DANIELA KRALJIĆ
Živimo u vremenu u kojem nam je pažnja rasuta kao nikada pre, a neprestano nam se govori da moramo biti fokusirani.
Fokusiraj se… Ne proveravaj telefon… Ne rasipaj energiju… Postavi prioritete… Radi pametnije…
Sve je to tačno, ali posle skoro tri decenije rada sa ljudima došla sam do zaključka da postoji jedno mnogo važnije pitanje:
Na šta zapravo želimo da usmerimo svoju pažnju, energiju i život?
Jer moguće je biti izuzetno fokusiran, a ipak ići u pogrešnom pravcu. Možemo savršeno efikasno raditi nešto što više ne želimo. Možemo ostvarivati ciljeve koje smo davno prerasli. Možemo imati pun raspored, a prazan osećaj smisla.
Zato za mene fokus nikada nije bio samo produktivnost.
Fokus je izbor.
Kada savladavamo jezik, zapravo savladavamo mnogo više od jezika
To vidim u radu sa svojim klijentkinjama.
Većina njih nisu žene kojima nedostaje znanje. Naprotiv. One su menadžerke, direktorke, preduzetnice, vlasnice kompanija. Imaju iskustvo, odgovornost i rezultate, a onda se nađu u situaciji u kojoj treba da ih prenesu na engleskom jeziku – na sastanku, prezentaciji, pregovorima ili pred međunarodnim timom.
I odjednom se fokus pomeri sa onoga što žele da kažu na ono što ne smeju da pogreše.
„Da li je ovo pravo vreme?“
„Da li sam dobro izgovorila ovu reč?“
„Šta ako pogrešim?“
„Šta ako pomisle da nisam dovoljno kompetentna?“
Tu se događa nešto veoma zanimljivo: ne nestane njihovo znanje, već nestane njihov fokus na poruku, na ono što žele da prenesu.
Zato moj rad sa njima ne počinje pitanjem: „Koje gramatičko pravilo ne znaš?“, već pitanjem:
„Šta zapravo želiš da kažeš?“
To je ogromna razlika.
Učimo da prvo pronađu glavnu misao, zatim je objasne, povežu sa onim što je važno sagovorniku i završe jasnim zaključkom ili sledećim korakom.
Drugim rečima – učimo da se vrate onome što je važno. I upravo tada engleski počinje da postaje alat, a ne prepreka.
Fokus nije isto što i kontrola
Ovo je posebno važno u profesionalnom životu.
Možemo planirati, možemo učiti, možemo razvijati veštine. Možemo pripremiti prezentaciju do poslednjeg detalja, ali ne možemo kontrolisati kako će neko reagovati. Ne možemo kontrolisati promene na tržištu, odluku kompanije, ne možemo znati kada će se otvoriti prilika, niti kada će se neka vrata zatvoriti.
To sam naučila i kroz sopstveni život.
Živela sam u različitim sredinama, učila jezike, menjala okruženja, izlagala se nepoznatom i mnogo puta počinjala iznova. I što sam više iskustva sticala, to sam manje verovala u ideju da je sigurnost u tome da sve držimo pod kontrolom.
Prava sigurnost je u tome da znamo da ćemo se snaći kada kontrolu izgubimo.
A za to su potrebni stalni rast, radoznalost i sposobnost da učimo i prilagođavamo se.
Na šta smo fokusirani – i šta zbog toga ne vidimo?
Ponekad toliko pokušavamo da postignemo sledeći cilj da ne primećujemo da smo već postali osoba koja je nekada sanjala upravo o tome.
Ili smo toliko fokusirani na grešku da ne vidimo napredak. Nekada vidimo samo ono što nemamo, pa ne primećujemo koliko toga već posedujemo u svom „arsenalu“ i koliko toga možemo da iskoristimo uz manje korekcije.
Često smo previše fokusirani na tuđa očekivanja da više ne vidimo sopstveni cilj.
Zato mislim da je jedan od najvažnijih oblika ličnog razvoja upravo preispitivanje fokusa.
Ne samo:
„Kako da budem bolja?“
Već:
„Da li uopšte želim da budem bolja u ovome?“
„Da li je ovo moj cilj?“
„Da li me ovo vodi tamo gde želim da idem?“
To nisu laka pitanja, ali su veoma oslobađajuća.
Fokus (kao i strani jezik) trenira se kao mišić
Jedna od najlepših stvari koje sam naučila radeći sa ljudima jeste da mozak nije statičan. Neprestano učimo, menjamo obrasce, razvijamo nove načine razmišljanja i reagovanja.
Zato ne verujem u rečenice poput:
„Ja jednostavno nisam osoba koja može da govori pred ljudima.“
„Nemam talenat za jezike.“
„Previše sam stara da bih sada učila.“
Često ono što nazivamo „svojom prirodom“ zapravo je samo obrazac koji smo dugo ponavljali. A to znači da se mnogo toga može korigovati i promeniti.
Zato sa svojim klijentkinjama radim male, konkretne korake: pet minuta dnevno, jedna nova strategija, jedan razgovor, jedna prezentacija, jedan trenutak u kojem će, umesto da ćute, progovoriti.
I onda još jedan. I još jedan.
Fokus ne nastaje odjednom. Fokus se gradi.
A šta ako nam je najveći problem upravo to što želimo previše?
Ovo je pitanje koje posebno razumem, jer me istinski pokreće radoznalost.
Želim da učim, putujem, istražujem, razgovaram, menjam…
Zbog toga sam morala da naučim jednu važnu lekciju:
Važno je odlučiti kojem cilju ćemo danas dati svoju energiju.
Jer čak i dobre stvari mogu postati distrakcija ako ih ima previše.
Novi kurs, nova ideja, novi projekat, nova prilika…
Ponekad najveći znak zrelosti nije kada kažemo „da“, već kada umemo da kažemo:
„Ne sada.“
Ne zato što nešto nije vredno, već zato što je nešto drugo važnije u datom trenutku.
Profesionalni fokus počinje ličnim fokusom
Moje klijentkinje često dolaze želeći da bolje govore engleski, a odlaze sa mnogo više.
Sa jasnijom slikom o tome šta im je prioritet. Sa većom sigurnošću da mogu da se izbore za sebe. Sa hrabrošću da kažu svoje mišljenje. Sa sposobnošću da vode težak razgovor. Sa spremnošću da se prijave za poziciju koju su ranije smatrale „prevelikom“.
I to je trenutak koji me najviše raduje.
Jer tada engleski više nije cilj.
On postaje sredstvo.
Sredstvo za veću profesionalnu slobodu, za bolje pregovore, za međunarodne kontakte, za veću vidljivost, ponekad i za veću zaradu, ali pre svega – za mogućnost da osoba pokaže svetu ono što već nosi u sebi.
Smatram da fokus nije zatvaranje vrata svemu ostalom. Fokus je svesno biranje vrata kroz koja ćemo sada proći.
Možda je upravo to ono što nam danas najviše nedostaje – ne još jedna aplikacija za produktivnost, ne još jedan sistem za organizaciju vremena, ne još jedna lista zadataka, već nekoliko minuta tišine i jedno iskreno pitanje:
„Šta mi je sada zaista važno?“
Jer život će nas neprestano iznenađivati. Planovi će se menjati, ljudi će dolaziti i odlaziti. Neke prilike ćemo propustiti, neke ćemo prepoznati tek kada budu prošle. Neka vrata će se zatvoriti bez našeg pristanka.
I zato ne verujem da je naš najveći zadatak da napravimo savršen plan, već da budemo dovoljno fleksibilni i spremni da ga korigujemo i prilagodimo se kada se okolnosti promene.
Ne možemo držati život pod kontrolom, ali možemo učiti i održavati fokus dok nas on pokušava odvesti negde gde još nismo bili.
A možda je baš tu najveća tajna profesionalnog i ličnog uspeha:
Ne moraš znati tačno gde ćeš završiti, ali moraš znati u kom pravcu želiš da rasteš.
I onda – fokusiraj se na prvi sledeći korak.
