PIŠE/FOTOGRAFIJE: JELENA JOVIĆ
Godinama slušamo koliko je važno fokusirati se, postaviti cilj, napraviti plan i odrediti prioritete. Savetuju nas da izaberemo jedan pravac i držimo ga se, da ne rasipamo energiju, ne skrećemo i ne odustajemo.
Sve to zvuči vrlo razumno. Ali, ako sam iskrena prema sebi – ja nikada nisam tako funkcionisala.
Mene je uvek zanimalo još nešto. Dok radim jednu stvar, već mi pada na pamet druga, a čim nešto naučim, poželim da probam nešto potpuno novo. Jedna ideja rađa drugu, pa treću, a onda shvatim da sam već na nekom drugom mestu.
Dugo sam smatrala da je to moja slabost. Čak sam imala osećaj da bih, kada bih bila samo malo disciplinovanija, organizovanija i fokusiranija, verovatno mnogo više postigla.
A onda sam jednog dana shvatila jednu pomalo ironičnu stvar.
Sedamnaest godina radila sam u marketingu. Profesionalno sam savetovala ljude i kompanije kako da pronađu fokus. Ko su? Kome se obraćaju? Šta žele da kažu? Po čemu se razlikuju? Koja je njihova ciljna grupa? Koja je njihova glavna poruka?
Brend bez fokusa teško može da bude prepoznatljiv.
Ali čovek?
Da li i čovek mora da bude brend?
Da li i mi moramo da imamo jednu ciljnu grupu, jednu nišu, jednu profesiju, jednu životnu ulogu i jednu savršeno definisanu strategiju? Što sam starija, sve više mislim da – ne moramo.
Možda je jedan od razloga zbog kojih se toliko ljudi oseća izgubljeno upravo taj što pokušavaju da pronađu jednu stvar koja će ih definisati. Jedan posao, jednu strast, talenat, poziv ili cilj. A šta ako ih imamo više? Šta ako nas ne definiše jedna stvar, već način na koji povezujemo sve ono što smo prošli?
Kada pogledam svoj život, ni meni samoj nije uvek jasno kako su se sve te tačke povezale.
Marketing. Fotografija. Kreativnost. Putovanja. Rad sa ljudima. Lični razvoj. Život na drugom kontinentu. Zanzibar. Pisanje. Moda. Ideje o novim poslovima. Želja da putovanje ne bude samo odlazak na lepo mesto, već transformativno iskustvo.
Možda postoje ljudi koji imaju jednu duboku strast i celog života je razvijaju. I to je predivno.
Ali postoje i oni koji su radoznali. Koji žele da probaju, istraže, promene, počnu ponovo i spoje ono što drugima deluje nespojivo.
Živimo u vremenu u kojem se fokus gotovo pretvorio u moralnu vrednost.
Ako si fokusiran – ozbiljan si.
Ako menjaš pravac – ne znaš šta hoćeš.
Ako imaš mnogo interesovanja – rasipaš se.
Ako poželiš nešto novo sa 40 ili 50 godina – ljudi se pitaju zašto jednostavno ne budeš zadovoljan onim što već imaš.
Ali život nije poslovni plan.
Ne mora svako novo interesovanje da postane biznis, niti svaka ideja mora da bude realizovana. Možda je sasvim u redu da neke stvari jednostavno proživimo. Da nešto naučimo zato što nas zanima. Da odemo negde zato što nas tamo nešto vuče. Da napravimo fotografiju zato što nam se dopada trenutak. Da upoznamo ljude koji će promeniti naš pogled na svet.
Možemo nešto započeti, a zatim shvatiti da ipak nije za nas.
I promeniti mišljenje.
Promena mišljenja nije neuspeh. Vrlo često je dokaz da smo nešto naučili. Nedostatak fokusa ne znači nužno da ne znamo šta želimo. Ponekad znači da želimo više od jedne stvari. Problem nastaje tek kada pokušavamo sve da radimo istovremeno. Tu sam i sama morala da napravim razliku. Možda ne moram da imam jedan fokus za ceo život, ali mogu da imam fokus za ovu fazu života. U tome je velika razlika. Ne moram zauvek da znam gde idem. Dovoljno je da znam šta mi je sada važno. To može biti zdravlje, novi posao, porodica, putovanje, mir, kreativnost ili učenje.
Kada se to promeni, mogu da promenim i fokus – bez osećaja da sam izdala neku staru verziju sebe. Danas mi je posebno zanimljiva ideja da fokus možda nije isto što i odricanje od svega ostalog. Ne moramo da ugasimo sve druge delove sebe da bismo se posvetili jednom. Možemo ih samo privremeno staviti u drugi plan. Kada danas razmišljam o svojoj navodnoj „nefokusiranosti“, više ne želim da je popravljam po svaku cenu. Radije pokušavam da razumem šta mi ona govori.
Možda govori da sam radoznala. Da volim da učim. Da me ljudi, mesta i iskustva pokreću. Da volim nove početke. I da možda moja najveća potreba nije da se konačno „skrasim“ u jednom identitetu, već da pronađem način da sve svoje različite delove spojim u nešto što ima smisla.
To je verovatno i razlog zbog kojeg me danas toliko privlači ideja putovanja kao transformacije. Putovanje nije samo promena lokacije. Kada promenimo mesto, često promenimo perspektivu. A kada promenimo perspektivu, promenimo i ono što nam je važno. Promenimo fokus. Možda fokus nije uvek u tome da suzimo svoj život, već da ga jasnije vidimo.
Život je veoma nalik fotografiji, jer u kadru nikada nije sve oštro. Nešto je u fokusu, nešto ostaje u pozadini, a ponekad upravo ono što je na ivici kadra daje celoj slici smisao.
Zato danas, kada pomislim da nikada nisam imala fokus, više to ne doživljavam kao priznanje poraza. Možda moj problem nikada nije bio nedostatak fokusa. Možda sam samo pokušavala svoj život da uguram u definiciju fokusa koja nikada nije bila moja.
