PIŠE: JOVAN VINČIĆ
FOTOGRAFIJE: UNSPLASH.COM
Ima li ičega normalnijeg od potrebe da se određeni predmet jasno vidi? Davno još su fizičari otkrili da se svetlosni zraci nakon prolaska kroz sočivo seku u jednoj tački u kojoj je slika najjasnija i najoštrija i nazvali je fokus ili žiža. Na ovoj spoznaji zasniva se čitava optička industrija.
Isto tako, čovek kao misaono i društveno biće ima potrebu da i događaje i društvene pojave sagleda i definiše što jasnije. Tim pre ako se u njima pojavljuje kao aktivni učesnik. A to nije uvek ni lako ni jednostavno. Kako usredsrediti misli da se ignoriše ono što realnu sliku zamagljuje? Tu već prirodne nauke nisu dovoljne, tu zalazimo na teren društvenih nauka – filozofije, sociologije, psihologije. Prvo što mi pada na pamet je film Rašomon, u kome svaki od aktera istog događaja ima svoju sliku i opravdanja koja zvuče logično i uverljivo, a krivac je uvek neko drugi.
Kako izabrati ispravan ugao posmatranja i usmeriti fokus na bitno kada se nudi bezbroj verzija istog događaja? Nikada više kamera i reportera i nikada više tumačenja. Svako snima ono što mu odgovara, a „istinu“ bira prema sopstvenom nahođenju.
Da bih razgraničio bitno od nebitnog, pridržavam se nekog svog sistema vrednosti koji sadrži određene konstante i uokviren je granicama, crvenim linijama koje se ne prelaze bez preke potrebe. A i tada se odluka o prekoračenju granica analizira više puta. Prijatelji u šali kažu: „Ti si kao stena, ne daš se pomeriti.“
Prvo pravilo: biti gospodar sopstvenih misli i osećanja. Ni od koga ne praviti idola, niti mu se klanjati, niti mu služiti. Ne čini drugima ono što ne bi voleo da drugi čine tebi. Ne dozvoliti da izgubiš sebe. Ne potpadati pod uticaj mase ili pučine. Ne reče li Njegoš da je pučina stoka jedna grdna? I kada za sebe traži opravdanje „morali smo“, i kada opravdava prevrtanje kontejnera. Biti svoj, naravno, ima svoju cenu. Sve ima cenu. Vredi li je platiti u vreme opšte rasprodaje?
Često se setim svog profesora Ljubiše Adamovića, čije su reči i nesvesno definisale ono što će mi kasnije, u profesionalnom smislu, definisati fokus. Predavao je međunarodne ekonomske odnose, predmet na trećoj godini. Predavač na više stranih fakulteta, stručnjak, šarmer, kozer koji je na predavanjima držao pažnju. Amfiteatar A1, uvek prepun. Dolazili da slušaju i oni kojima predavanje nije bilo po rasporedu.
„Vi ste sada na trećoj godini. Veliki broj će završiti. Odavde ćete poneti mnoga znanja. Puno toga ćete i zaboraviti, uključujući i moj predmet. Od mene želim da zapamtite tri stvari:
- Nijednu pojavu, nijednu veličinu ne posmatrajte izolovano, samu za sebe. Uvek ispitujte i tražite sa čim se poredi i na osnovu tih relativnih odnosa donosite zaključak.
- Sve se vraća, sve se plaća“ – kroz smeh citira reči, u to vreme velikog hita Tereze Kesovije. „Nema besplatnog ručka, svaki se plaća, bilo novcem, bilo činjenjem, bilo trpljenjem, ali se plaća.
- Verovatno ćete tokom karijere imati prilike da raspolažete velikim sumama novca koji ne pripada Vama, nego preduzeću, državi, privatnom vlasniku. Moj savet Vam je da se ne polakomite, a ako ipak odlučite“ – kroz smeh – „neka to budu velike pare“, aludirajući na slučaj, u to vreme čuvenog biznismena Urketa.
Kloneći se sumnjivih kombinacija, mimoišle su me velike pare, ali ih je bilo sasvim dovoljno za običan, pristojan život. Ako se uspeh meri materijalnim, da li je moglo bolje? Verovatno. Danas znam da je to cena kojom je plaćen izbor da se ne pripada klanu, partiji, političkoj opciji.
Šta za pojedinca znači „biti u fokusu“? Još kao đaci osnovne škole izvodili smo eksperimente. Za vreme vrelih dana uzimali stakla u obliku sočiva, tražili fokus ili žižu, mesto gde se ukrštaju sunčevi zraci, i tu postavljali parče papira.
Šta se dešavalo? Papir bi se prvo zasijao kao da govori: „Vidi me kako sam lep i beo.“ Zatim bi se zagrejao, užario i na kraju zapalio, a od negdašnje lepote ostao bi pepeo. Kamen bi se samo zagrejao, ali ne bi odmah menjao strukturu.
Slično je i sa ljudima. Dešava se da se, čak nesvesno, tuđom ili svojom zaslugom, nađeš u žiži dešavanja. Mašinerija te uzima pod svoje. Oko tebe blještavilo i raskoš, crveni tepisi, blicevi i reflektori. U početku ti plješću, podržavaju te. Počinju da te idealizuju. Tvojim uspehom kompenzuju svoje promašaje. Procenjuju, mere svaku reč, svaki pokret. Promašeni, neostvareni, ne dozvoljavaju ti pravo na osrednjost ili na grešku. Istom žestinom kojom su te idealizovali počinju da te blate, ne razmišljajući koliko truda si utrošio i znoja prolio da bi došao do prvenstva Evrope.
Čitam ovih dana salve uvreda na račun Angeline Topić. Zaboga, usudila se da ima loš dan i ne osvoji medalju. Od ljubimice nacije do propale atletičarke koja se, zamislite, usudila da se našminka. Šminka je valjda poremetila da fokus usmeri na skok. Srećom, Angelina ima oca i majku i tim koji će, verujem, umeti da je zaštiti da ne sagori. Da bude kamen kao što je i Novak Đoković.
Kada sam prihvatio da pišem na temu „biti u fokusu“, na pameti mi je bio jedan drugi mladi sportista, sin mojih prijatelja, juniorski reprezentativac u odbojci, čija uzrečica mi se danima vrti po glavi:
– Đole, da li ćeš ti to moći, treninzi i škola istovremeno?
– Fokus, mama. Bitno je imati fokus, da rasporediš vreme, sve se može.
Đole trenutno ima fokus i sav je usmeren ostvarenju sna da, ne zapostavljajući obrazovanje, jednog dana zauzme mesto Marka Podraščanina ili Srećka Lisinca. Talenat je nesporan. Fizičke predispozicije takođe. Oprema, pripreme, selektori, treneri, maseri kao logistička podrška.
A mama i tata? Oni su vetar u jedra da se otisne i plovi uzburkanim morima profesionalnog sporta. Kuća je ona tiha luka koja daje sigurnost da će jednog dana, kada sve prođe, umeti „živeti kao sav normalan svet“.
Za pojedine koji su bili u centru društvenih događanja, život u anonimnosti je izazov. Neko se nikada ne navikne i hrani se izazivanjem ekscesa. A neko, kako reče Dine Čolić Anđelković, anonimnost doživljava kao najveću slobodu.
Sve je do čoveka.
