PIŠE: SAVKA MIĆIĆ
FOTOGRAFIJE: STEFAN SOKOLOVSKI
Dok ja u Njujorku skupljam konzerve za smak sveta, moja Jelena u Dubaiju dočekuje bombe, a Mia živi život onako spontano, čekajući leto i putovanja. Samo joj je ostalo da dopuni neke dane u julu i sve ostalo je zakazano. Tamo, Jelena nema nikakve informacije i ne sme ništa ni da objavljuje kada se nešto desi a ona jednostavno pokušava da živi kao da se ništa ne dešava. Čujemo se bar jednom nedeljno od kada je sve počelo i, od silne muke, hvatamo sebe kako se neprestano smejemo i šalimo na račun nemilih događaja, iako ništa zapravo nije smešno, već vrlo zabrinjavajuće. Živimo u tri različita kosmosa. Da li je potrebno da se pripremaš u vreme nestabilnosti? Da li je uopšte moguće da se pripremiš za nepogodu? Nekako smo u devedesetim bili zatečeni, ali i pribrani. Čini mi se da smo svi nekako uspavani. Sve nam je tu, ali ništa nije tu.
U Americi svi “stručnjaci” najavljuju svaki dan da će biti nestašica hrane, goriva i drugih derivata. Maltene predviđaju da ćemo gladovati i otimati se na ulicama za koricu hleba, sugerišući da ćemo upravo mi u velikim gradovima – a posebno ja u Njujorku – najžešće osetiti taj udarac. Volela bih da mi svi ovi ljudi kažu kakvo čudo tačno i u koliko sati nas čeka, da znam da se lepo sredim, skupim sve moje najmilije na jedno mesto, napravim moje omiljene slatkiše i onda – šta bude, biće.
Tokom devedesetih, nekoliko dana pre početka bombardovanja, svi smo znali šta dolazi, ali nismo znali tačan datum. Moja drugarica Nataša je baš tih dana primorala majku Desu da joj kupi duge kožne čizme. Bili smo zatečeni njenim insistiranjem, ali ona je nepokolebljivo tvrdila da su joj te čizme neophodne. Jedina briga bila joj je da li će ih kupiti na vreme. Naravno, kupila ih je i potom ih danima nije skidala. Sećam se da sam je jednom zatekla u stanu u donjem vešu i tim čizmama. Slatko sam se ismejala, ali ona nije marila; bila je istinski srećna jer je obezbedila ono što je želela pre nego što svet stane. Podsetiću, tada smo bile u ranim dvadesetim godinama, a ne mala deca. Taj apsurd bio je naš štit od stvarnosti.
Možda najpoznatije objašnjenje Vladike Nikolaja, u njegovoj čuvenoj knjizi „Emanuil“ (sa podnaslovom Pisma o Bogu i o ljudima), odnosi se na samu reč kriza. On je podsećao da na grčkom jeziku reč kriza znači — sud. Kada nas snađe suša, poplava, rat ili bolest, to nije neka slučajna ekonomska ili prirodna kriza, nego Božji sud nad ljudskim delima. To je opomena da se probudimo iz moralnog sna i preispitamo. Iz te perspektive, teško vreme nije slepa ulica i propast, već trenutak preispitivanja i duhovnog otrežnjenja.
On je upozoravao da su mirna i bogata vremena često opasna jer se ljudi u njima opuste, postanu površni i zaborave na dušu. Kada dođe oluja, oni koji nisu sakupljali duhovno blago — veru, molitvu, smirenje i trpeljivost — brzo padaju u očajanje.
Za njega, preživljavanje teških vremena ne zavisi od toga koliko materijalnog bogatstva imamo (jer je to sve promenljivo i privremeno), već od jačine unutrašnjeg duhovnog oslonca.
Ne znam koliko ljudi u Njujorku zna za masovnu krizu, sem možda za momenat koji je svima nama delovao nestvarno, kao što je korona. Ali kako se to sve jako brzo zaboravi jer život teče dalje, i to se gleda kao jedan čudan događaj u njihovim životima, a ne kao nešto što je obeležilo i uzelo im dve godine njihovog života – jer niko nije živeo, svi su nešto čekali.
Jedan od mojih klijenata bio je jako poznati umetnik. Odrastao je vrlo imućnoj i u poznatoj porodici. Završio je Oksford i najprestižniji umetnički fakultet u Los Anđelesu. On je Britanac. Neobično duhovit i izrazito pametan. Zračio je baš sa puno harizme, između pravog engleskog džentlmena i potpuno legendarnog karaktera koji nosi taj engleski andergraund šarm. Izlagao je svoje slike u najskupljoj i najpoznatijoj galeriji u Njujorku. I nije se pravio kul, on je prosto to bio. Očekivala sam da će me njegove slike izuti iz cipela jer me je on impresionirao kao ličnost. Kada sam videla njegove radove, smrzla sam se od hladnoće, ravnodušnosti i, moram reći, neke praznine. I znala sam tačno šta fali — nije postojala ta životna, egzistencijalna borba kroz koju, ja sam ubeđena, svaki umetnik mora da prođe. Sve je to tehnički bilo savršeno, ali falila je duša.
Kada sam u Beogradu, moja Mia me često vodi po izložbama. Ne mogu da kažem da me svaka impresionira, ali mogu da kažem da je svaka ostavila mali trag topline u mojoj duši. Osetim njihovu borbu, teškoće, emocije i, najpre, ljubav prema tim delima. To se ne može naučiti na fakultetu.
Roman Fjodora Dostojevskog „Poniženi i uvređeni“ nosi jednu od najsnažnijih hrišćanskih i duhovnih poruka. Napisan u vreme kada se i sam Dostojevski oporavljao od teških godina robije u Sibiru, ovaj roman jeste priča o čovek koji kroz patnju i teška vremena pronalazi ili gubi svoju dušu. Dostojevski u ovom romanu postavlja tezu koju je kasnije razradio u svim velikim delima patnja nije kazna, već sredstvo pročišćenja.
Likovi koji su „poniženi i uvređeni“ od strane bezdušnog i egoističnog sveta (kojeg oličava knez Valkovski) kroz svoj bol postaju plemenitiji, osetljiviji za tuđu patnju i duhovno čistiji. Stari knez Ihmenev, slomljen ponosom, bolom i društvenom sramotom, na kraju prevaljuje preko usana reči praštanja i prima svoju ćerku Natašu nazad u zagrljaj – što predstavlja i emotivni vrhunac ovog dela. Nasuprot njima, knez Valkovski, koji ima sav novac, moć i nikada ne pati, prikazan je kao duhovni leš — čovek bez trunke ljubavi, empatije i unutrašnjeg života. Nevolja i bol skidaju sa čoveka sve lažne maske i primoravaju ga da se vrati onome što je jedino važno — ljubavi prema bližnjem.
Možda u ovom novom svetu bunila i (dezinformacija), u kojem nas stalno podsećaju da nećemo imati materijalnih stvari, da nam škola više neće biti potrebna i da će nam u svemu pomagati veštačka inteligencija i roboti, baš sada — u inat svemu — treba da počnemo da volimo više, družimo se više, opraštamo i smejemo se više, da učimo i čitamo više. Ja, prosto, volim sve da radim u inat, a možda nas baš taj inat za dobro na kraju oslobodi svih strahova i anksioznosti.
