PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: STEFAN SOKOLOVSKI
Moja duša je široka kao ruska stepa. Nepregledan je prostor kako za osećanja, ljude, iskustva, tako i za vetar, mir, oluju, tišinu, okean i nebo. U njoj je satkano sve ono što jesam i šta bih mogla da postanem.
Ljude raspoznajem po duši, senzibilitetu, karakteru, temperamentu. Prilagodim im se lako, otpustim ih još lakše. Volim ljude. Volim čoveka iznad svega. Jer u njemu je sadržan kosmos. U kosmosu duša sveta.
Moja generacija X je učena da bude ono što se od nje traži, a ne ono što jeste. Da merimo sebe tuđim merama, da utišavamo unutrašnji glas zarad spoljašnjeg mira. I negde usput, gotovo neprimetno, počnemo da živimo život koji izgleda ispravno — ali se ne oseća kao naš.
Novije generacije se lako adaptiraju, kao da su rođene za svet koji žive — bez straha i bez osude, sa lakoćom koju mi tek učimo. Nekako imam osećaj da su rođeni spoznati i žive svoj senzibilitet u skladu sa njihovom dušom.
Iskreno, u jednom periodu života sam se izgubila. Otišla sam predaleko od svoje duše — toliko daleko da sam prestala da prepoznajem svoj unutrašnji glas.
Živela sam po navikama, očekivanjima i okvirima koji nisu bili moji. Spolja je sve izgledalo stabilno, a iznutra je postojala praznina koju nisam umela odmah da imenujem. To nije bio dramatičan pad, već polako udaljavanje od sebe. I možda je upravo to najopasnije — kada se ne izgubiš odjednom, već malo po malo, dok ne zaboraviš kako izgleda kada si u skladu sa sobom.
Ipak, duša se ne odriče lako sebe. Ona čeka. Strpljivo, tiho, ali uporno nas vraća na put koji je naš. Duša pamti i ne zaboravlja. Da li vas je nekada bolela duša u fizičkom smislu? Mene jeste. To je onaj najteži, najdublji bol, koji se oseća negde u sredini grudi, kao da ceo unutrašnji svet postaje pretesan za ono što nosite u sebi. Duša tada ne samo da boli, ona pati. Trajalo je. I nije nestalo preko noći.
Prestalo je onog trenutka kada sam počela da živim sebe. Kada sam se vratila svom autentičnom životu i prestala da bežim od onoga što zaista jesam. Moj entuzijazam i vera u život i sve što on donosi su na granici mašte. Ali ja volim da se igram i da maštam. To je mojoj duši esencija koja hrani moje biće.
I možda je upravo u tome suština života po meri duše. Ne u savršenoj stabilnosti, ne u potpunoj jasnoći, već u hrabrosti da se vratimo sebi i kada odlutamo. Da prepoznamo trenutak kada više ne živimo istinu i da izaberemo povratak — čak i kada nije lako, čak i kada ne znamo tačno kako. Jer duša ne traži da budemo savršeni. Ona traži da budemo istiniti. I kada jednom osetimo kako izgleda živeti u skladu sa sobom, sve drugo postaje samo prolazno.
Uhvatila sam svoje ključne reči: duša, istina, autentičnost, spoznaja, hrabrost, misao, kosmos, biće, ruska stepa.
Obojila bih ovaj tekst bojama: belom, plavom, žutom, zelenom, sivom, lila.
Pustila bih muziku iz filmova “Engleski pacijent” i “Tri boje: Plavo”.
Nasumice bih otvorila stranicu iz knjige Miloša Crnjanskog “Kod Hiperborejaca”.
I rekla bih vam samo ovo: “Živite hrabro život po meri svoje duše, jer ona najbolje zna.”
