PIŠE: ALEKSEJ DANIEL GERMANOVICH
Krinovi beli pokazuju put našeg stradanja, vir nebesa tamnih, čudesno plavetnilo naše lude nerazumne ljubavi, nevera, hodočašće prosvetljenja naše ubogosti. Slep čovek plače, krvari za lepotu duše. Divno je uhvatiti iskru, siluetu duše u ljubavi.
Elohim…
Vetar te jutrom umiva, topole te bele i sneže tvoje obraze, čipkaste maslačaka lutke plešu sa plavetnim biljem, polja izmišljaju čajeve, dok krošnje slikaju tvoj lik.
Sve to jeste ili nikada neće biti, opijeni u snu, rađamo se.
Elohim…
Vesnik ljubavi piše istinu vazduhom, oblacima odslikava duše pokrete, srca dvorana spava i crvenilom devojčice iščekuje. Koja je tvoja bajka, tajna? Istina skida velove duše i bajkovitih tajni, dok vesnik grli te krilima.
Elohim…
Polomljenih krila u večnost, puzim, bavim se klečanjem, molitva, duša pulsira. Gde ste svi iščezli u ovoj tmini? Pričam meduzama, čudnovato pozorje. Pulsacije čine muziku vode, hranim se azurnim.
Lepotom oblikujem stvarno.
Elohim…
Kako uđoh u ogledalo, bodlje prodiru svuda, otrov ječi u venama, srce implodira bolom, duša prozire, sozercava, baca latice u vodenom veličanstvu predvorja očišćenja. Miris je nepoznat, ne postoji, nije odavde, nalik je ledu, čistota, zvezda, mesec, školjka, oblak, pahulja, suza, iskra…
Da, to je Iskra rađanja, pupoljak–lepota–ljubav–večnost.
Umij me.
Elohim…
Močvarno zelena laž, opijum odraza, lokvanj, grimizna lokva, cvetovi lebde, pomisao, misao, tvrdnja, glina, vajamo sebe same, skulpturu života, krunu svedočanstva od krvi, žila i mesa. Novi Adam, nova Eva, u ljubavi rođeni porađaju novu reč, Logos.
Susret sa sopstvom.
Elohim…
Govoriću vetrom, vetar će biti nove reči, propovedi muzike šuma, ono što drveće, nebo i voda žele da kažu, a zemlja tihuje od bola, zemlja je utočište mučenika, maslačak je oreol mučeništva koji razveje muzika vetra svukuda.
Elohim…
